Translate

БЕЗ КРАЈА.БЕЗ ПОЧЕТКА. Увод у антимемоаре

четвртак, 06. март 2014.

KiM i Krim

aleksandar-pavic

 Aleksandar Pavić - KiM i Krim
Desi se ponekad da ono što Vladimir Putin izgovori može da prija
ušima čak i zakletih srbofoba i rusofoba. Tako je 4. marta kao udarna
vest na B-92 stajao naslov: „Putin: ako može Kosovo, može Krim“. A onda
je citiran i sam ruski predsednik: „I ako je to dozvoljeno, recimo,
kosovskim Albancima, ako je dozvoljeno da se to uradi u mnogim krajevima
sveta, to pravo naroda na samoopredeljenje uokvireno je u relevantnim
dokumentima UN i koliko znam nije poništeno. Međutim, mi niti to sada
radimo, niti nameravamo da provociramo takve odluke, niti ćemo u bilo
kom slučaju podgrevati takva nastojanja“.

Zanimljivo je to što je, u svojoj obradi, B-92 neuporedivo korektnije
preneo smisao i suštinu te važne izjave nego što je to učinila državna
televizija, tzv. medijski javni servis evropske Srbije RTS, koji je istu
vest preneo na sledeći način: „Putin je situaciju na Krimu uporedio sa
Kosovom, navodeći da stanovništvo tog poluostrva ima pravo na
samoopredeljenje, kao što je to prethodno dozvoljeno kosovskim
Albancima, a i u mnogim drugim delovima sveta“.

Čak je šokantno koliko je B-92 svoj posao u ovoj prilici uradio
kvalitetnije, poštenije, i sa manje malicioznosti prema ostacima srpske
državnosti na Kosovu i Metohiji od medijske kuće za koju se plaća
pretplata. Jer, B-92 je takođe naveo i bitnu kvalifikaciju koju je
upotrebio ruski predsednik: „Na pitanje da li se razmatra pripajanje
Krima Rusiji, Putin je odgovorio odrečno, a zatim je dodao da veruje da
ljudi u uslovima slobode izražavanja i sigurnosti ‘mogu i moraju sami da
odlučuju o svojoj budućnosti’“.

Zapravo, ko god čita sajt RTS dobio je poruku da je ustvari ono što
su zapadne sile nametnule kada je reč o KiM nešto sasvim normalno, pa
čak i prirodno, nešto što se dešava „u mnogim drugim delovima sveta“,
nešto što sada čak i Rusi, dosad nepokolebljivi u nepriznavanju tzv.
kosovske nezavisnosti, smatraju normalnim, pa čak i zakonomernim
procesom. Pogotovo u sadašnjom situaciji, kad se radi o teritoriji do
koje im je stalo, Krimu.

Naravno, to nije slučaj, što nam samo malo pažljivije čitanje vesti
sa B-92 i potvrđuje. Jer, ne samo da se tu vidi da je ruski predsednik
odrečno odgovorio na pitanje da li razmatra pripajanje Krima Rusiji,
nego je i jasno definisao uslove pod kojim bi nekakvo izjašnjavanje o
samoopredeljenju uopšte moglo da se održi: „u uslovima slobode
izražavanja i sigurnosti“. Već na tom osnovnom koraku, ceo proces
samoproglašene kosovske nezavisnosti ne prolazi ispit.

Kontekst je naširoko poznat: nezakonito NATO bombardovanje u kojem su
počinjeni brojni zločini protiv čovečnosti, posle kojeg je došlo do
masovnog proterivanja srpskog i ostalog nealbanskog stanovništva sa
teritorije KiM, zatim još jednog masovnog pogroma (17.3.2004.), mnoštvo
nerešenih ubistava i otmica, aktivno sprečavanje povratka raseljenih i
izbeglih, itd.

Da ne govorimo o čudovišnoj organizaciji vađenja i trgovine ljudskim
organima za koju su osumnjičene vodeće prištinske političke figure, i
permanentnoj atmosferi terora i zastrašivanja kojoj su izloženi svi
nealbanci, ali i protivnici prištinskih vlasti i pomoćnih struktura.

Na kraju, imamo i otvoreno kršenje Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti
Ujedinjenih nacija kada je jednostrano proglašena lažna država
„Kosovo“, što predstavlja još jedno otvoreno kršenje međunarodnog prava.

Jasno je da je, koristeći kosovsku paralelu, ruski predsednik govorio
o uobičajenim zapadnim dvostrukim aršinima, i da je hteo da ih posebno
apostrofira u kontekstu najpoznatijeg mogućeg primera, a to je upravo
kosovski primer, primer koji je već dobro poznat ne samo prosečnom
neobrazovanom zapadnom političaru već, bar u najosnovnijim crtama, i
prosečnom neobrazovanom zapadnom gledaocu.

A, naravno, i domaći, ruski gledalac je vrlo dobro upoznat s tim
primerom, kao i gledaoci širom sveta koji još uvek nisu potpali pod
pokroviteljski zapadni medijski kišobran.

Uostalom, ruski državni kanal Rusija 1 je samo par dana pre toga
objavio reportažu iz Beograda, u kojoj su naširoko citirane reči
upozorenja Slobodana Miloševića upućene ruskoj, beloruskoj i ukrajinskoj
javnosti, da ne prave greške koje su napravili narodi Jugoslavije, već
da se ujedine, jer će jedino tako da budu snažni i slobodni i da
sačuvaju svoju nezavisnost. Uz to, bilo je reči i o NATO bombardovanju i
njegovim pogubnim posledicama po stanovništvo bivše SR Jugoslavije.

Pre će biti da je to ta paralela koju ruski državni vrh želi da
istakne: zapadne sile postupaju nezakonito, bombarduju nezavisne zemlje i
pokušavaju da im otmu delove teritorije, a zatim to proglašavaju za
„pravno naroda na samoopredeljenje“.

S druge strane, Rusija postupa zakonito, štiti interese koji su
definisani međunarodnim ugovorima, ni jednom rečju ne dovodi u pitanje
teritorijalni integritet Ukrajine (već samo legitimitet trenutnih vlasti
u Kijevu) – ali isti NATO agresori odmah na sav glas dižu galamu na
Rusiju, optužujući je da želi sa Krimom ono što oni i sada otvoreno rade
sa KiM.

Uostalom, čak i da kojim slučajem to nije tako, da postoji
čak i crv sumnje da čak i prijateljska Rusija možda misli drugačije,
državni organi i državni mediji bi bili dužni da tumače sve izjave, kako
prijatelja tako i neprijatelja, u ključu koji najviše odgovara državnim
interesima Srbije.


To je prva i osnovna lestvica borbe za svoje interese:
neprekidna borba za pravilno, odnosno povoljno tumačenje činjenica,
prava, ugovora, sporazuma, izjava, itd. To je osnovni izraz nepokorenog
narodnog duha. Očigledno je da sadašnje vlasti u Beogradu to ne čine, ni
zvanično, ni privatno, ni preko državnih medija.

No, to ne znači da od te borbe treba odustati, makar i na
individualnom planu. Stvari mogu brzo da se preokrenu. Toga su svesni i
beogradski „evromajdanovci“ i njihovi baštinici i naslednici, zato im se
„ukrajinski“ i ini scenariji, kao skeleti u ormaru, i pričinjavaju.

 (Fondsk,Vestinet.rs)




KiM i Krim