Translate

субота, 8. септембар 2012.

ДРУШТВО МРТВИХ ПЕСНИКА / М. Лукић




НАЈНОВИЈА књига песама Небојше Васовића (1953, Краљево), СЕДАМ ЧУНОВА, доспела је на мој радни сто у данима када сам приводио крају текстове о Растку Петровићу и важности откривања и очувања живе традиције. Прочитао сам је, уморан од прекуцавања, једне вечери. Затим сам потражио Васовићеву књигу ГОНГ У ЖИТУ (Матица српска, 1991, стр. 99). (Књига ГОНГ У ЖИВОТУ завршава се песмом Три јерарха, стр. 98, и ту исту песму, без икаквих измена, Васовић прештампава у СЕДАМ ЧУНОВА, стр. 14. Тој песми, у СЕДАМ ЧУНОВА, претходе песме Распевка о Туркињи (посвећена Сарајлији), Молитва Богородици и Молитва концу коначног (посвећена Д. Кантакузину). Иза песме Три јерарха, следи песма Суматра, без посвете.
Једнога дана пробудићу се и нећу / више знати тај језик, језик /на коме сам се сунчао на Јадрану / и горко псовао на Балкану. // Једнога јутра пробудићу се и нећу / знати куда да кренем, то су / само трешње процвале у мом стану / јер умем и те како да венем. // Задржаћу у сећању само обичне / речи што могу да се носе преко / воде:  задржаћу улар и волове, / и плаву бразду... (стр. 15)

        Песник каже да ће и причест примити само да стигнем / до оне обале где ништа није / моје:  ни вино, ни Суматра... Евокација Црњанског долази из једне дубље чежње и опредељења, или - ако хоћете - порива. Васовић се, не случајно, у својој најновијој књизи обраћа актерима српске авангарде и модернизма, из више разлога.)
После песама Млин и Фазе у развоју личности следи песма Монсиеур Мртвон, која је посвећена преводиоцу - шнајдерчићу, професору, уреднику, старој комуњари, теразијском луфтону, оном што наслоњен је / од ЧЕТРЕС ПЕТЕ / у сомот који се лиња / као МРТВИ МАО / а како кад месечно / плаћају га за оно / што НИКАД НИЈЕ ЗНАО, оном типу, дакле, што Васовићу одби да штампа /рукопис песама, са следећим образложењем:  У вашој збирци нема /довољно духовитости /која би једина могла / дати известан смисао / очигледном настојању / да се код читаоца / изазове пренераженост. /Да је има, И МИ БИСМО / ВЕОМА РАДО БИЛИ ПРЕНЕРАЖЕНИ.
Да је ову песму написао неко други из генерације Небојше Васовића, неки сујетни и самозвани песник, или београдски постмодерниста, а не Небојша Васовић који је у српску књижевност и на књижевну сцену ступио као врстан есејиста (в. његову књигу есеја ПОЕЗИЈА КАО ИЗВАНУМИШТЕ, Рад, Београд, 1983, стр. 183), ту песму бисмо могли схватити и као излив жучи осујећеног песника. Међутим, Небојша Васовић спада у најдаровитије и наплодоносније ауторе своје генерације, међу оне најбунтовније, најмање корумпиране. Уосталом, то се може видети и из једног есеја Да ли је Настасијевић знао српски? у коме беспоштедно и зналачки подвргава критици чланак познатог лингвисте Александра Белића Насиље над језиком. Или у есеју Жал за класицизмом или куд се денуше лепота облика и повезаност смисла, у коме подвргава критици Миодрага Павловића (због Павловићеве негативне оцене уметничке вредности Кодерове поезије у есеју Размишљање о Ђорђу Марковићу Кодеру). Васовић је о д л и ч н о  у п у ћ е н у проблеме историје српске поезије.  Желео бих да скренем пажњу, дакле, да Васовићеву песма Монсиеур Мртвон не треба читати као израз повређене сујете, већ као ИСМЕВАЊЕ ОНИХ УРЕДНИКА КОЈИ СУ ДЕЦЕНИЈАМА СЕДЕЛИ У КЊИЖЕВНИМ РЕДАКЦИЈАМА НАЈУТИЦАЈНИЈИХ ИЗДАВАЧКИХ ПРЕДУЗЕЋА У БЕОГРАДУ и чинили тихи злочин према српској књижевности, према књижевном подмлатку, фаворизујући своје пулене - коваче лажног новца, комунистичке јањичаре, конфекцијске песнике. Одбацивали су рукописе даровитијих, давећи као мачиће у лавору, ону дечицу Немогућег ратара Растка Петровића.
Постоји једна Васовићева песма Ко се још сећа (ГОНГ У ЖИТУ, стр. 41 - 42) и у њој стихови: Неки се сећају Ван Гоговог /увета, понеког његовог /платна (заслепљујућег /жита) - ал' ко се сећа /човека Ван Гога? // ПЕТРОВИЋА РАСТКА? // Нарочито нико, /откад га сахранише / у епархији Гаврана... Наизглед, узгредне констатације, питања. Само НАИЗГЛЕД.
Не познајем лично Васовића и не знам када је написана  ова песма.
Књига у коју је уврштена, објављена је 1991. године. Срби су се сетили и 19. јула 1986. године пренели Расткове посмртне остатке у завичај (Београд), али истог тог месеца, исте те године, престао је да ради Музеј Надежде и Растка Петровића.
Целокупна дела овог зачетника српског модернизма још увек нису објављена. Објављена су Изабрана, па и то објављивање је р а з в у ч е н о. Нису објављена ни Винаверова Сабрана дела. Али, зато се објављују изабрана дела савремених аутора - мањег значаја. Нису учињене толике ствари које је требало учинити. Може се догодити да неки аутори скромнијег дара и опуса добију своја издања целокупних дела пре Винавера, Петровића, Црњанског.
Васовића могу, по генерацијској линији сврставати у "постмодернисту", међутим, у оквиру своје генерације, и као песник и есејист, Васовић је веома самосвојна личност; у много је дубљој, истинскијој вези са нашом књижевном традицијом у најширем смислу речи. Васовић зна да српска књижевност не почиње од њега и његове књижевне генерције (генерације његових књижевних вршњака - Павковића, Александра Лукића и других). Атипичан песник, велики светски путник, као и Растко Петровић - и у простору и у времену - Васовић се у својим последњим књигама окреће оном - што је Р. Петровић бранио у својим есејима - ЖИВОЈ ТРАДИЦИЈИ. Било је можда потребно да напусти земљу свога рођења, Србију, да крајем деведесетих оде преко Атлантика, далеко од завичаја, па да му тамо у туђини (Канади), отрованом чежњом и носталгијом жудњом за КОНТИНУИТЕТОМ, СИНТЕЗА постане не само песнички, већ и суштински мотив. Циклус песама, по коме је његова последња књига песама и понела назив, почиње једним одломком из Каницове књиге СРБИЈА - ЗЕМЉА - СТАНОВНИШТВО : Некада су код Сипа једину знаменитост представљали уређаји за лов на моруне;  они су у сваком случају били занимљивији од његове старе црквице од плетера. Но, па шта?Чему овакакв један мото?Шта тај мото треба да сугерише евентуалном читаоцу? Прво тај мото није случајно изабран, а изабран је можда да садашњег савременог читаоца подсети на ону Србију које више нема, која је ишчезла или неповратно ишчезава, као и уређаји за лов на моруне. Одједном песник, савремени, једном старом и архаичном уређају даје посебан статус и вредност, ону коју је некада имао. Лов на моруне је некада морао бити веома узбудљив и занимљивљији него стара црквица од плетера у Сипу. Читалац Васовићеве књиге, онај упућенији, не може а да се не присети Србије у деветнаестом веку, и не може да одоли поређењу те Србије са овом из времена када се објављује Васовићева књига. Тај циклус - СЕДАМ ЧУНОВА - садржи дванаестак песама. Затим следи дводелна песма ГЕОГРАФИЈА ПАКЛА, у којој Васовић темељно, педантно и скоро азбучним редом набраја паклене и најчудније називе неких стварних места у Србији (Бежиште, Бездет- камен... Вешала, Гајтан, Горњи Душник, Госпођин вир, Губавци, Гузевје, Злокућане, Курвинград, Криви вир, Понор, Прекопчелица, Ружин гроб... итд), и песма ИСКОПИНЕ, на први поглед врло нечитка, али веома занимљива после читања последњег поглавља књиге МИТОЛОГИЈЕ, које је стварано по најдубљим замислима Растка Петровића. У том смислу, Васовићева књига се може читати и разумети као нова, најсавременија верзија одбране, разумевања, читања и афирмације ЖИВЕ ТРАДИЦИЈЕ. Ако је тако, онда је Васовићева књига важна, важнија него што се на први поглед чини. Та књига је настала у лабораторији писца који има шта да каже о дисконтинуитету у нашој књижевности и култури. Васовићева књига ојачава и надграђује оно што је у нашој књижевности започео Р. Петровић, али не само Р. Петровић, већ и сви они други писци чији је продор Р. Петровић практично омогућио. Књигу СЕДАМ ЧУНОВА није написао страсни ловац на моруне, на старине, већ могући Немогући Ратар наше најновије књижевности.
Васовић је упућен  - како би рекао Винавер -  у главну ствар. Књигу СЕДАМ ЧУНОВА написао је песник близак "стварности своје рођене песме, њене присне суштине, њене стварне развојне грознице. Обичан рефлекс на основу неке стварности, само је даљи њен део и нема никакве везе са поезијом. Јер стварна поезија не састоји се  од искључивих рефлекса и рефлексија, од примедби и реакција и огледалских ликова, она припада једној другој области, и закони те области јесу и закони њене реалности. Поезија се састоји и од слика, и од игре речи, и од музичког дрхтања и од сто језа погођене или наслућене подударности са неким током, неким ритмом, неким падом, неком неизбежношћу изражене катастрофе која је, самим тим што је у једном тренутку ухваћен један блесак, један њен сев очију, дочарана, дослућена и довршена"( в. есеј ОДБРАНА ПЕСНИШТВА С. Винавера, ч. ХХ век, Београд, децембар 1938, бр. 10, стр. 665).
Васовићева књига Седам чунова на трагу је оног великог плужења Немогућег Ратара Р. Петровића, тј. на трагу је оних писаца чија је дужност била да "омогуће високу културу створивши базе у родном језику, иживевши извесне значајне и врховне чежње". Јер оно што су постигли модернисти (најистакнутији наши међуратни песници), био је и јесте - ПОКЛОН БУДУЋИМ НАРАШТАЈИМА. Винавер је писао пред сам почетак Другог светског рата : "Уопште потребни су готови дефинитивни песнички изрази који би били коначна сведочанства, потребни су да бисмо се могли не само њима супроставити, или са њима порвати него и да би се снашли и у роју и тишми других чувстава, да бисмо се могли не само одупрети него и ограничити, ОИВИЧИТИ И ИЗВИЈУГАТИ" (моја истицања - М. Л. ).
Као есејист, пишући о поезији као изван - умној или заумној реалности, Васовић је и сам као песник на путу оних традиција о којима је писао Винавер. Васовић је, чини се, далеко од традиције јаловог рационализма. - Васовићев одлазак из земље рођења крајем деведесетих година, није био ствар бекства - бекства наших најбољих људи који су избегли напор духовни - напротив!
Васовићеве песме сам уврстио у АНТОЛОГИЈУ ФЕНИКС (начинио сам избор песама објављених у једином броју Браничева за 1994. годину). Васовић, као песник не бежи од реалности, већ бежи од ограниченог душтвеног и стваралачког идеала. Оно о чему је писао Винавер уочи Другог светског рата ("Уверен сам да је духовна истина потребна целом нашем друштву да би се омогућио - ако ништа а оно бар то - наш унутрашњи живот и наша изражајна помоћна средства", исто, већ наведени есеј, стр. 665), на известан начин као да је присутно и у ГОНГУ У ЖИТУ, као и у књизи СЕДАМ ЧУНОВА, тежња ка ДУХОВНОЈ ИСТИНИ (чак и у на око ситним појединостима, в. у циклусу МИТОЛОГИЈЕ одредницу Селисенка :  Расељен човек, емигрант, премешчаније лице, једвапобегуљац, исчелац. Или, просуто зрно међу зрнима још просутијим - стр. 54).
Књижевна редакција БИГЗа (нарочито уредник који је изабрао овај рукопис и предложио за штампу), учинила је праву ствар објавивши ову књигу, чију највећу вредност видим у књижевном смеру, опредељењу...

       (Да ли су због тога, ове и овакве оцене, одбијали да објаве овај текст о Васовићевој књизи?)

 _____________________ Напомена (после 14 година) :   
Овај текст је први пут штампан у "Алманаху за живу традицију, књижевност и алхемију" 1/1998, уз следеће обавештење: "(Овај текст о књизи Небојше Васовића :  СЕДАМ ЧУНОВА, БИГЗ, Београд, 1995. , написан је 27. августа 1995. године у Београду. Понудио сам га панчевачким СВЕСКАМА. Крајем 1995. године, песник Т. Ц. предложила ми је да исти текст пошаљем Францију Загоричнику, уреднику словеначке Нове Атлантиде. Она га је послала. Међутим, пошто се текст није појавио ни тамо, затражио сам, што је и природно - објашњење. Текст је, како је уредник З. рекао Т. Ц. - ПОВРШАН, па га зато није објавио. Ево тог текста. - 27. маја 1996, у Београду) "
      Понеки, апострофирани у овој напомени су, у међувремену умрли, други нестали, трећи се загубили у књижевној загубици. Прештамавам овај текст, јер је стицајем разноразних околности штампан у аламанасима са симболичним тиражима; овде има прилику да достигне тираже какве заслужује с обзиром на виталност апострофираног песника, али  и на - хоћу да верујем - добру процену  песника критичара...

уторак, 3. јул 2012.

Писци отпора - Мирољуб Милановић


КОРЕН


Раскорак између норми друштвених система и слободе појединца неминовно доводи до отпора, јер живот не трпи догму и кида је, како би се изразио и опстао. Историја људске цивилизације пуна је примера, а ако се боље погледа, од отпора се само и састоји. Уколико је раскорак између норми друштвених система и слободе појединца дубљи, отпор је жешћи, па су жртве веће и значајније. Без отпора човек би изгубио своју суштину и живот у ропству свео би се на пуко битисање. Отпором се брани минимум људског: шта је човек и шта би могао бити.
Од свог постанка до данас, књижевност је имала прометејску мисију да тај пламен разгори и одржава. Пад књижевности отпора у појединим раздобљима људске историје, значио је и пад људског и племенитог и уситњавање човека. Њено место попуњавала је књижевност дворских удворица и забављача, створена за доколицу и разбибригу али увек накратко, да би завршила тамо где и припада: на ђубришту историје. Пламен књижевнсти отпора поново би се разгорео показујући човечанству пут ка слободи.
Мноштво усрећитеља човечанства и лажних пророка, продаваца магле и паучине, нудећи масама избављење, заводили су их у беспуће, да би на крају завршили као њихови господари и тирани. Књижевност отпора имала је задатак да скине маску са нихових лица и покаже њихову празнину. Ослободити страха друге могао је само онај који је искусио драж слободе и окусио њене плодове. Како се људско друштво кроз векове усложњавало, усложњавао се и отпор разобличавајући разне недомашености друштва и појединаца. А то је један од главних, ако не и главни смисао књижевности.
Корице нове Милановићеве књиге, Едиција БРАНИЧЕВО, 2012
  

ДОСТОЈЕВСКИ И СТВАРНОСТ


Скоро свакој значајнијој друштвеној појави у свом времену Достојевски је посветио роман, приповетку или полемички текст. Може се казати: па то је нормално за писца реалисту, стварност у којој живи истовремено је и предмет његовог дела. Ако се зна да је удео субјективног у реализацији својих романа Достојевски често истицао: „Ја сам реалиста у вишем смислу“, онда је толико упутније то његово придржавање и неизневеравање стварности. Проблеми његовог времена увек су му били приоритетни.
Колико је Достојевски држао до истинитости и њене потврде у стварности, сведоче и писма упућена пријатељима песницима Страхову и Мајкову, у време писања романа Зли дуси. Страхову је писао: „Желим да изразим неколико мисли па макар због тога пропала уметничка вредност… нека буде и памфлет, али ћу рећи шта мислим.“ Нешто касније Мајкову: „Ово што сада пишем је тенденциозна ствар… Ех, што ће вриснути нихилисти и западњаци да сам назадњак!“[1] Те речи писца, најчешће принуђеног да пише брзо и не поправља написано, али и писца који је знао да уништи већ завршено дело зарад боље уметничке реализације, у најмању руку звуче као опомена. Држати се стварности је императив, а уметнички домет ствар талента и његове моћи да понуђени материјал уобличи. У случају Злих духа, превладао је таленат над тенденциозношћу. Опус овог писца без поменутог дела не може се ни замислити.
У животу Достојевског било је свега, само не сређености и мира. Као да је имао да искуси све што се у људском веку може искусити: детињство у породици поред оца тиранина, суров војнички живот, учешће у завери против цара самодржца, осуда на смрт па преиначење казне у прогонство, четири године робије у Сибиру, повратак и стална несташица новца, болест (епилепсија) и робовање пороку (коцкање), сиромаштво. Једина светла тачка било је писање. И, парадоксално, у њему оцртан ред. Од прве књиге Бедни људи до последње Браћа Карамазови, Достојевски је упорно градио своју концепцију човекове личности. Схватити шта је човек био је његов главни циљ.
Бедни људи су били спор са Гогољем и његовом натуралном школом. Са великим поштовањем према учитељу и његовом делу („Сви смо ми произашли из Гогољевог Шињела), Достојевски спори са његовим схватањем човекове личности сматрајући га уским и сиромашним. Човек се не исцрпљује само у социјалној равни нити се сви људи могу сврстати по типовима. Човекова личност је много шира и разноврснија. То схватање Достојевски ће најбоље реализовати у роману Записи из мртвог дома кога је објавио по доласку са робије. Треба истаћи да је он то много раније знао.
Заиста, његово знање из тог времена задивљује, за једног двадесеттрогодишњака необично, и то не само из књижевности, него оштро уочавање чињеница из живота и њихова провера у књижевном делу.
Књижевне чињенице, ако немају покриће у стварности, за Достојевског не постоје. Стварност измиче, могу да оману и најбољи, али изговора нема. Све се своди на то, ко је најдубље продро у њену суштину. Зато, држати се истине и не правити компромисе. И знати: то је најтежи пут.
У руској, израженије него у другим европским књижевностима, уочавају се тематске целине. Тако средином XIX века доминантна тема је о малом човеку, најчешће чиновнику 14. класе, какав је Акакије Акакијевич из Гогољевог Шињела или Девушкин из Достојевсковог романа Бедни људи. Педесетих и шездесетих година XX века за руске писце то је тема о младом савременику. Пада у очи њихов друштвени карактер и упућеност на стварност. То су главни токови, а по рубовима се догађа оно што ће наћи упечатљивије место у будућности или као промашено нестати. Занимљиво је да писци узимајући исту тему за обраду не страхују за оригиналност својих дела: свако пише из свог угла и даће онолико колики му је таленат. И парадоксално, сви ће имати место у националној књижевности.
Готово тачку по тачку, Достојевски побија правила натуралне школе. Уместо свезнајућег приповедача у Шињелу, Бедни људи су епистоларни роман, уместо хумористичког имена Акакије, лепо и звучно Дјевушкин. Гогољев јунак ради целог живота да би зарадио шињел, јунак Достојевског продаје чизме да би девојци купио поклон, најзад суровости надређених према Гогољевом јунаку, супротстављен је лик доброг старешине Достојевског који Дјевушкину даје сто рубаља у четири ока, да други не виде, „да не повреди душу људску“. Нису сви надређени тирани према шематској слици натуралне школе, као што ни сви подређени нису добри. Ово приближавање посебном, поред наслућивања модерног, има за циљ дубље сагледавање људске психе. Сви људи имају неке заједничке особине али је у психолошком погледу сваки човек посебан.
Ту идеју ће Достојевски развити у роману Записи из подземља. Јунак је мали човек, добро познат из књижевности тог времена, али колико другачији од ликова из сличног социјалног окружења! Он је тиранин. Достојевски је хтео да покаже да и у том малом човеку живи зло. Уводећи први пут негативног јунака у свој роман, он је разбио устаљени клише по коме је човек са друштвеног дна стална жртва надређених и тако спречио даље реплицирање сличних дела. Разлози настанка овог романа пак, били су другачији и тицали су се директно руске стварности тог времена како књижевне тако и друштвене. Средином XIX века Русија је била економски заостала земља што је било у несразмери са њеним пространством, привредним и људским богатством. Феудални систем и царизам са својом бирократијом били су у оштром контрасту према модерним европским земљама са либералним уређењима и развијеним индустријама. Укидање кметства био је велики чин, али се пропуштено није могло брзо надокнадити. Заосталост и инертност свих слојева друштва доводило је до очајања руске револуционаре демократе. У таквим околностима Чернишевски пише роман Шта да се ради и нуди решење за излазак из таквог стања. Дело је изазвало оштре полемике, па ипак, Русија ће још дуго времена провести у дубоком сну.
Упрошћеној визији будућег друштва (социјализма), представљеној у слици кристалног дворца из Чернишевсковог романа Шта да се ради, сан Вере Павловне, јунак Записа из подземља Достојевског каже како жели да исплази језик! Ако се зна да се тај дворац гради за њега, онда је његов гест у најмању руку неразуман.
Пометњу насталу у редовима руских демократа због овог поступка Достојевсковог јунака ускоро је заменила осуда. Уз име писца додане су речи: отпадник, ренегат. Руским револуционарима тешко је било да разумеју тај чин, поготово од човека који је због истих разлога стајао пред стрељачким стројем. Притом су заборављали на други део реченице (или су је превиђали): „ако (тај дворац) ограде жицом“. За Достојевског, будуће друштво било је незамисливо без слободе. Његове пророчке речи, у застрашујућем облику, наћи ће потврду неколико деценија касније.
Разлаз Достојевског са руским демократским покретом био је потпун после појаве романа Злочин и казна. Употреба секире као средства злочина, а зна се да је Чернишевски у једном чланку употребио израз: „Ако не знате шта да се ради, зовите Русију да се лати секире“, као одговор на безизлазно стање у земљи и алудирајући на Пугачовљеву буну у XVII веку, само средство којим је злочин извршен било је довољно Достојевском да каже шта мисли. Ужи план романа укључивао је дилему сиромашног студента Раскољникова: „Јесам ли човек или црв?“, што је значило: ако сам човек, имам право да изменим свој положај, па и да убијем, и шире, универзални, питање револуције. На оба Достојевски је одговорио одрично. Нико нема права да другом одузме живот јер му га није ни дао и нема моћ да му га врати. То важи и кад је у питању општи интерес.
Писање и штампање романа Злочин и казна пада у време покушаја руских револуционара демократа да се царизам обори и замени демократским уређењем у коме би народне масе имале главну реч. Царски систем одржавао се војском и полицијом, што је било велико оптерећење за ионако слабу привреду, доведену до последњег степена издрживости. Хорде сељака кметова, нарочито после укидања кметства, харале су земљом, па су пљачке и убиства били редовна појава. Излазак романа бившег петрашевца са темом о злочину из социјалних побуда могао је изгледати као смела провокација у очима пољуљаног система. На другој страни, главни јунак злочинац, који се предаје због гриже савести, злочинац из идејних а не само социјалних побуда, био је подозрив револуционарима демократама. Достојевски је трпео и од једних и од других. Па ипак, држао се стварности и истине. Како другачије разумети предају Раскољникова полицији, ако је знао да је извршио злочин који иследник Порфирије Петрович не може доказати? Како разумети његову одлуку да се преда суду већине а да се за извршено дело није покајао? Најзад, сав тај свет, породице у распадању, охолост и тупост богатих, аморалност и врлина, моћ и очај немоћи? Достојевски је морао добро да промисли. И сваки детаљ добро да провери у стварности.
Раскољников (а његово име упућује на раскол, располућеност), један је од оних младића које мучи несразмера у свету. Несразмера у материјалним добрима, дакле социјално питање. На једној страни је он, његова мати, сестра, породица Мармеладових. На другој, аморалист Свидригајлов и баба зеленашица Аљона Ивановна. Прескочити неке забране да би се поправио лош живот постаје потреба. Она, Аљона Ивановна, код које се Раскољников стално задужује, има толико пара да би се тим новцем могло одшколовати хиљаду студената. Она је бескорисна (опет идеја рационализма, идеја корисности!), зашто живи?! Најзад, ако је Наполеон могао да жртвује милионе људи за своје циљеве, шта значи живот једне бабе зеленашице?! Тако Раскољников. Све је испланирано, све се и одвија по плану. Није урачуната само сестра жртве, малоумна Лизавета Ивановна. Зачуђујуће је колико је Достојевски дубоко зашао у суштину проблема који је обележио крај XVIII и трајао током целог XIX века. Чудно зато што и француски рационалисти полазе од стварности и природног права. Човек се рађа ни добар ни зао, живот и околности утискују у његову личност, свој печат, ако се промене услови живота, промениће се и човек. Даље кажу, човек ће увек радити оно што му је корисно и добро. Из таквог учења израсла је европска социјалдемократија. Треба видети онда како идеја корисности утиче на јунака Злочина и казне? Он ће урадити оно што је за њега и друштво корисно и добро. Да ли је од тога имао корист и да ли је за њега то (убиство зеленашице) било добро? Ни једно, ни друго. Очито, негде је грешка.
Док је јунак Записа из подземља полемисао са идејом корисности проистеклом из филозофије рационализма, Раскољников из романа Злочин и казна држећи се исте показује њену неодрживост, а самим тим и