Translate

БЕЗ КРАЈА.БЕЗ ПОЧЕТКА. Увод у антимемоаре

субота, 08. септембар 2012.

ДРУШТВО МРТВИХ ПЕСНИКА / М. Лукић




НАЈНОВИЈА књига песама Небојше Васовића (1953, Краљево), СЕДАМ ЧУНОВА, доспела је на мој радни сто у данима када сам приводио крају текстове о Растку Петровићу и важности откривања и очувања живе традиције. Прочитао сам је, уморан од прекуцавања, једне вечери. Затим сам потражио Васовићеву књигу ГОНГ У ЖИТУ (Матица српска, 1991, стр. 99). (Књига ГОНГ У ЖИВОТУ завршава се песмом Три јерарха, стр. 98, и ту исту песму, без икаквих измена, Васовић прештампава у СЕДАМ ЧУНОВА, стр. 14. Тој песми, у СЕДАМ ЧУНОВА, претходе песме Распевка о Туркињи (посвећена Сарајлији), Молитва Богородици и Молитва концу коначног (посвећена Д. Кантакузину). Иза песме Три јерарха, следи песма Суматра, без посвете.
Једнога дана пробудићу се и нећу / више знати тај језик, језик /на коме сам се сунчао на Јадрану / и горко псовао на Балкану. // Једнога јутра пробудићу се и нећу / знати куда да кренем, то су / само трешње процвале у мом стану / јер умем и те како да венем. // Задржаћу у сећању само обичне / речи што могу да се носе преко / воде:  задржаћу улар и волове, / и плаву бразду... (стр. 15)

        Песник каже да ће и причест примити само да стигнем / до оне обале где ништа није / моје:  ни вино, ни Суматра... Евокација Црњанског долази из једне дубље чежње и опредељења, или - ако хоћете - порива. Васовић се, не случајно, у својој најновијој књизи обраћа актерима српске авангарде и модернизма, из више разлога.)
После песама Млин и Фазе у развоју личности следи песма Монсиеур Мртвон, која је посвећена преводиоцу - шнајдерчићу, професору, уреднику, старој комуњари, теразијском луфтону, оном што наслоњен је / од ЧЕТРЕС ПЕТЕ / у сомот који се лиња / као МРТВИ МАО / а како кад месечно / плаћају га за оно / што НИКАД НИЈЕ ЗНАО, оном типу, дакле, што Васовићу одби да штампа /рукопис песама, са следећим образложењем:  У вашој збирци нема /довољно духовитости /која би једина могла / дати известан смисао / очигледном настојању / да се код читаоца / изазове пренераженост. /Да је има, И МИ БИСМО / ВЕОМА РАДО БИЛИ ПРЕНЕРАЖЕНИ.
Да је ову песму написао неко други из генерације Небојше Васовића, неки сујетни и самозвани песник, или београдски постмодерниста, а не Небојша Васовић који је у српску књижевност и на књижевну сцену ступио као врстан есејиста (в. његову књигу есеја ПОЕЗИЈА КАО ИЗВАНУМИШТЕ, Рад, Београд, 1983, стр. 183), ту песму бисмо могли схватити и као излив жучи осујећеног песника. Међутим, Небојша Васовић спада у најдаровитије и наплодоносније ауторе своје генерације, међу оне најбунтовније, најмање корумпиране. Уосталом, то се може видети и из једног есеја Да ли је Настасијевић знао српски? у коме беспоштедно и зналачки подвргава критици чланак познатог лингвисте Александра Белића Насиље над језиком. Или у есеју Жал за класицизмом или куд се денуше лепота облика и повезаност смисла, у коме подвргава критици Миодрага Павловића (због Павловићеве негативне оцене уметничке вредности Кодерове поезије у есеју Размишљање о Ђорђу Марковићу Кодеру). Васовић је о д л и ч н о  у п у ћ е н у проблеме историје српске поезије.  Желео бих да скренем пажњу, дакле, да Васовићеву песма Монсиеур Мртвон не треба читати као израз повређене сујете, већ као ИСМЕВАЊЕ ОНИХ УРЕДНИКА КОЈИ СУ ДЕЦЕНИЈАМА СЕДЕЛИ У КЊИЖЕВНИМ РЕДАКЦИЈАМА НАЈУТИЦАЈНИЈИХ ИЗДАВАЧКИХ ПРЕДУЗЕЋА У БЕОГРАДУ и чинили тихи злочин према српској књижевности, према књижевном подмлатку, фаворизујући своје пулене - коваче лажног новца, комунистичке јањичаре, конфекцијске песнике. Одбацивали су рукописе даровитијих, давећи као мачиће у лавору, ону дечицу Немогућег ратара Растка Петровића.
Постоји једна Васовићева песма Ко се још сећа (ГОНГ У ЖИТУ, стр. 41 - 42) и у њој стихови: Неки се сећају Ван Гоговог /увета, понеког његовог /платна (заслепљујућег /жита) - ал' ко се сећа /човека Ван Гога? // ПЕТРОВИЋА РАСТКА? // Нарочито нико, /откад га сахранише / у епархији Гаврана... Наизглед, узгредне констатације, питања. Само НАИЗГЛЕД.
Не познајем лично Васовића и не знам када је написана  ова песма.
Књига у коју је уврштена, објављена је 1991. године. Срби су се сетили и 19. јула 1986. године пренели Расткове посмртне остатке у завичај (Београд), али истог тог месеца, исте те године, престао је да ради Музеј Надежде и Растка Петровића.
Целокупна дела овог зачетника српског модернизма још увек нису објављена. Објављена су Изабрана, па и то објављивање је р а з в у ч е н о. Нису објављена ни Винаверова Сабрана дела. Али, зато се објављују изабрана дела савремених аутора - мањег значаја. Нису учињене толике ствари које је требало учинити. Може се догодити да неки аутори скромнијег дара и опуса добију своја издања целокупних дела пре Винавера, Петровића, Црњанског.
Васовића могу, по генерацијској линији сврставати у "постмодернисту", међутим, у оквиру своје генерације, и као песник и есејист, Васовић је веома самосвојна личност; у много је дубљој, истинскијој вези са нашом књижевном традицијом у најширем смислу речи. Васовић зна да српска књижевност не почиње од њега и његове књижевне генерције (генерације његових књижевних вршњака - Павковића, Александра Лукића и других). Атипичан песник, велики светски путник, као и Растко Петровић - и у простору и у времену - Васовић се у својим последњим књигама окреће оном - што је Р. Петровић бранио у својим есејима - ЖИВОЈ ТРАДИЦИЈИ. Било је можда потребно да напусти земљу свога рођења, Србију, да крајем деведесетих оде преко Атлантика, далеко од завичаја, па да му тамо у туђини (Канади), отрованом чежњом и носталгијом жудњом за КОНТИНУИТЕТОМ, СИНТЕЗА постане не само песнички, већ и суштински мотив. Циклус песама, по коме је његова последња књига песама и понела назив, почиње једним одломком из Каницове књиге СРБИЈА - ЗЕМЉА - СТАНОВНИШТВО : Некада су код Сипа једину знаменитост представљали уређаји за лов на моруне;  они су у сваком случају били занимљивији од његове старе црквице од плетера. Но, па шта?Чему овакакв један мото?Шта тај мото треба да сугерише евентуалном читаоцу? Прво тај мото није случајно изабран, а изабран је можда да садашњег савременог читаоца подсети на ону Србију које више нема, која је ишчезла или неповратно ишчезава, као и уређаји за лов на моруне. Одједном песник, савремени, једном старом и архаичном уређају даје посебан статус и вредност, ону коју је некада имао. Лов на моруне је некада морао бити веома узбудљив и занимљивљији него стара црквица од плетера у Сипу. Читалац Васовићеве књиге, онај упућенији, не може а да се не присети Србије у деветнаестом веку, и не може да одоли поређењу те Србије са овом из времена када се објављује Васовићева књига. Тај циклус - СЕДАМ ЧУНОВА - садржи дванаестак песама. Затим следи дводелна песма ГЕОГРАФИЈА ПАКЛА, у којој Васовић темељно, педантно и скоро азбучним редом набраја паклене и најчудније називе неких стварних места у Србији (Бежиште, Бездет- камен... Вешала, Гајтан, Горњи Душник, Госпођин вир, Губавци, Гузевје, Злокућане, Курвинград, Криви вир, Понор, Прекопчелица, Ружин гроб... итд), и песма ИСКОПИНЕ, на први поглед врло нечитка, али веома занимљива после читања последњег поглавља књиге МИТОЛОГИЈЕ, које је стварано по најдубљим замислима Растка Петровића. У том смислу, Васовићева књига се може читати и разумети као нова, најсавременија верзија одбране, разумевања, читања и афирмације ЖИВЕ ТРАДИЦИЈЕ. Ако је тако, онда је Васовићева књига важна, важнија него што се на први поглед чини. Та књига је настала у лабораторији писца који има шта да каже о дисконтинуитету у нашој књижевности и култури. Васовићева књига ојачава и надграђује оно што је у нашој књижевности започео Р. Петровић, али не само Р. Петровић, већ и сви они други писци чији је продор Р. Петровић практично омогућио. Књигу СЕДАМ ЧУНОВА није написао страсни ловац на моруне, на старине, већ могући Немогући Ратар наше најновије књижевности.
Васовић је упућен  - како би рекао Винавер -  у главну ствар. Књигу СЕДАМ ЧУНОВА написао је песник близак "стварности своје рођене песме, њене присне суштине, њене стварне развојне грознице. Обичан рефлекс на основу неке стварности, само је даљи њен део и нема никакве везе са поезијом. Јер стварна поезија не састоји се  од искључивих рефлекса и рефлексија, од примедби и реакција и огледалских ликова, она припада једној другој области, и закони те области јесу и закони њене реалности. Поезија се састоји и од слика, и од игре речи, и од музичког дрхтања и од сто језа погођене или наслућене подударности са неким током, неким ритмом, неким падом, неком неизбежношћу изражене катастрофе која је, самим тим што је у једном тренутку ухваћен један блесак, један њен сев очију, дочарана, дослућена и довршена"( в. есеј ОДБРАНА ПЕСНИШТВА С. Винавера, ч. ХХ век, Београд, децембар 1938, бр. 10, стр. 665).
Васовићева књига Седам чунова на трагу је оног великог плужења Немогућег Ратара Р. Петровића, тј. на трагу је оних писаца чија је дужност била да "омогуће високу културу створивши базе у родном језику, иживевши извесне значајне и врховне чежње". Јер оно што су постигли модернисти (најистакнутији наши међуратни песници), био је и јесте - ПОКЛОН БУДУЋИМ НАРАШТАЈИМА. Винавер је писао пред сам почетак Другог светског рата : "Уопште потребни су готови дефинитивни песнички изрази који би били коначна сведочанства, потребни су да бисмо се могли не само њима супроставити, или са њима порвати него и да би се снашли и у роју и тишми других чувстава, да бисмо се могли не само одупрети него и ограничити, ОИВИЧИТИ И ИЗВИЈУГАТИ" (моја истицања - М. Л. ).
Као есејист, пишући о поезији као изван - умној или заумној реалности, Васовић је и сам као песник на путу оних традиција о којима је писао Винавер. Васовић је, чини се, далеко од традиције јаловог рационализма. - Васовићев одлазак из земље рођења крајем деведесетих година, није био ствар бекства - бекства наших најбољих људи који су избегли напор духовни - напротив!
Васовићеве песме сам уврстио у АНТОЛОГИЈУ ФЕНИКС (начинио сам избор песама објављених у једином броју Браничева за 1994. годину). Васовић, као песник не бежи од реалности, већ бежи од ограниченог душтвеног и стваралачког идеала. Оно о чему је писао Винавер уочи Другог светског рата ("Уверен сам да је духовна истина потребна целом нашем друштву да би се омогућио - ако ништа а оно бар то - наш унутрашњи живот и наша изражајна помоћна средства", исто, већ наведени есеј, стр. 665), на известан начин као да је присутно и у ГОНГУ У ЖИТУ, као и у књизи СЕДАМ ЧУНОВА, тежња ка ДУХОВНОЈ ИСТИНИ (чак и у на око ситним појединостима, в. у циклусу МИТОЛОГИЈЕ одредницу Селисенка :  Расељен човек, емигрант, премешчаније лице, једвапобегуљац, исчелац. Или, просуто зрно међу зрнима још просутијим - стр. 54).
Књижевна редакција БИГЗа (нарочито уредник који је изабрао овај рукопис и предложио за штампу), учинила је праву ствар објавивши ову књигу, чију највећу вредност видим у књижевном смеру, опредељењу...

       (Да ли су због тога, ове и овакве оцене, одбијали да објаве овај текст о Васовићевој књизи?)

 _____________________ Напомена (после 14 година) :   
Овај текст је први пут штампан у "Алманаху за живу традицију, књижевност и алхемију" 1/1998, уз следеће обавештење: "(Овај текст о књизи Небојше Васовића :  СЕДАМ ЧУНОВА, БИГЗ, Београд, 1995. , написан је 27. августа 1995. године у Београду. Понудио сам га панчевачким СВЕСКАМА. Крајем 1995. године, песник Т. Ц. предложила ми је да исти текст пошаљем Францију Загоричнику, уреднику словеначке Нове Атлантиде. Она га је послала. Међутим, пошто се текст није појавио ни тамо, затражио сам, што је и природно - објашњење. Текст је, како је уредник З. рекао Т. Ц. - ПОВРШАН, па га зато није објавио. Ево тог текста. - 27. маја 1996, у Београду) "
      Понеки, апострофирани у овој напомени су, у међувремену умрли, други нестали, трећи се загубили у књижевној загубици. Прештамавам овај текст, јер је стицајем разноразних околности штампан у аламанасима са симболичним тиражима; овде има прилику да достигне тираже какве заслужује с обзиром на виталност апострофираног песника, али  и на - хоћу да верујем - добру процену  песника критичара...

Нема коментара:

Постави коментар