Translate

четвртак, 13. август 2015.

Беара - легенда. Споменик скроман, а гробница - празна. Од белог и црног мермера. На постаменту, уклесани велики православни крст и имена: Владимир Беара и Јадранка Беара рођена Цоце. Лево, уз постамент, фудбалска лопта исклесана од мермера и на њој ваза, а десно месингана посуда за паљење свећа



НАВРШИЛА се, у уторак, година од смрти легендарног голмана Владимира Беаре. Сахрањен је 13. августа на сплитском гробљу Ловринац. Далеко од гробнице коју је себи и супрузи подигао, за живота, на православном гробљу у родном Зелову код Сиња. У порти Цркве Светог Илије где су сахрањени сви његови преци. Истина, сахрањен је уз све почасти, али и уз опело које су служила три фратра! Знамо да то није била његова жеља, али смо немоћни да било шта урадимо. 
Овако за "Новости" говоре протојереј-стафрофор Никола Шкорић и протојереј Славољуб Кнежевић, свештеници Архијерејског намјесништва сплитског, док показују споменик и гробницу једног од најбољих голмана света. Споменик скроман, а гробница - празна. Од белог и црног мермера. На постаменту, уклесани велики православни крст и имена: Владимир Беара и Јадранка Беара рођена Цоце. Лево, уз постамент, фудбалска лопта исклесана од мермера и на њој ваза, а десно месингана посуда за паљење свећа.
- Овај споменик и гробницу, Владимир је подигао пре десетак година - причају свештеници. - Желео је да буде сахрањен поред својих предака. Поред оца Јакова и мајке Марије. Да није то желео, не би гробницу ни подигао. Али, прошле године, када се упокојио и када је одлучивано о месту његове сахране, с нама нико није контактирао. А његова жеља брутално је погажена. Но, на част и образ онима који му је нису испунили.
Да су се и једног тренутка огласили и подсетили на Беарин аманет, наши саговорници тврде да би били оптужени за национализам и шовинизам.
- Његова супруга Јадранка је жива и знала је за гробницу у Зелову, а зашто је пристала да Владимир буде сахрањен на Ловринцу, не знамо - настављају наши саговорници. - Нама због те одлуке није право, јер је наш Владо био истински православац.
И у најтежа времена, током рата деведесетих, одржавао је контакте са нама, обилазио је наше светиње и давао новчане прилоге. Посебно је био везан за манастир Драговић, који је до можданог удара 2011, са супругом Јадранком, врло често и са радошћу посећивао. Волео је и да разговара са монасима, који су га увек лепо дочекивали.
Последњи пут, кажу, са Владимиром Беаром срели су се средином октобра 2013. године. У његовом стану у Сплиту, посетио га је свештеник Славољуб Кнежевић са својом ћерком и једним Беариним рођаком. Разговору је присуствовала и Владимирова супруга, а о тој посети писало је на две стране и у епархијском листу "Крка", крајем октобра 2013.
- Иако је, после првог можданог удара 2011. године и операције која је уследила, био слабог здравља, примио нас је врло срдачно - прича прота Кнежевић. - Посета је протекла у врло пријатном и топлом расположењу. Трудили смо се да га што мање оптерећујемо, али је он био врло расположен за разговор. Пошто сам био његов парох, по благослову епископа Фотија, поклонио сам му тада икону-диптих Пресвете Богородице и Свете Петке. Много се обрадовао. Рекао ми је да му је то најдражи поклон од свих које је добио. Нарочито због Свете Петке, коју много воли и којој се стално моли.
Открио је тада Владимир Беара проти Кнежевићу и зашто је био посебно везан за манастир Драговић.
- У раном детињству, када је имао шест-седам година, скакао је са другом децом из Зелова у неку рупу од земље и песка, дубоку око шест метара - прича прота Кнежевић. - Скачући, направио је салто и ударио главом о камен. Пао је у кому и у том стању петнаестак дана лежао је у болници. Доктори нису имали добре прогнозе. Не знајући шта да чини, мајка Марија га је из болнице у Сплиту, у запрежним колима одвезла у манастир Драговић, да му се читају молитве за оздрављење. Молитве су читане пред иконом Свете Петке. И за чудо Божје, Владимир се пробудио из коме. Чак су и лекари ово приписали чуду. Од тада га је мајка, како ми је рекао, заветовала овој светитељки.
С обзиром на то да је, како кажу свештеници Кнежевић и Шкорић, жеља Владимира Беаре о месту сахране погажена, они су му током протекле године више пута служили помене у храму Светог Илије у Зелову. На Беарином Зелову, кажу.
* Беарин споменик у Зелову, који је за живота сам подигао

ЗВЕЗДА ГА УКРАЛА ХАЈДУКУ
ВЛАДИМИР Веара (1928-2014), легендарни голман Хајдука, Црвене звезде и наше репрезентације, једно је од највећих имена у историји југословенског фудбала. Са "билима" и црвено-белима је седам пута био првак државе, уз два освојена купа, а за национални тим Југославије бранио је 59 пута.
По занимању је био електричар и у свет фудбала је ушао сасвим случајно. Будући да је у слободно време играо балет, на терен сплитског Хајдука је дошао како би вежбао скокове и еластичност, а пошто његов таленат није могао да остане незапажен, ту је и остао.
"Велики Владимир", "балерина с челичним шакама" и "човек од гуме" били су надимци које је стекао захваљујући задивљујућим одбранама у клубовима и дресу репрезентације. Био је познат и по томе што никада није дозвољавао постављање живог зида приликом слободних удараца!
ПРИВЕЗАК СВЕТЕ ПЕТКЕ- КАДА сам Владимиру поклонио диптих Богородице и Свете Петке, показао ми је ланчић који је носио, а на ком је био привезак са ликом Свете Петке - прича прота Славољуб Кнежевић. - Потврдио ми је да се од детињства не одваја од ове светитељке и рекао да једва чека да се опорави да би поново отишао до Драговића да се поклони Светој Петки. Рекао ми је: "Прошао сам све у животу, али сам се увек молио Богу и Светој Петки. И данас се молим".
Беара је био члан чувене генерације која је на Олимпијским играма 1952. године у Тампереу освојила сребрну медаљу, а у финалу са Мађарском (0:2) зауставио је пенал славном Ференцу Пушкашу. Бранио је и на два светска првенства, 1954. и 1958, док је на Мундијалу 1950. био резерва Срђану Мркушићу и није уписао ниједан наступ.
Незаборавна је прича везана за његов трансфер 1955. из Хајдука у Звезду. Челници београдског клуба данима су крили Беару по разним градовима у Србији, уочи потписивања уговора, како Сплићани не би сазнали за прелазак и покушали да га покваре. Све је то израсло у велику аферу, која је стигла чак и до политичког врха државе.
Осим у нашој земљи Беара је играо и у иностранству за Алеманију Ахен и Викторију Келн, а као тренер радио је у Холандији, Немачкој, Камеруну...


СИН ПОЧИВА У КАШТЕЛ ЛУКШИЋУ
ИЗ првог брака са супругом Борицом, Владимир је имао сина Предрага. Дадо, како су га звали, такође је био спортиста. Био је ожењен и није имао деце. Деведесетих је тешко оболео и преминуо, а сахрањен је у Каштел Лукшићу. Супругу Борицу, која је била католкиња, Владимир је сахранио у њеном родном месту испод Мосора код Сплита - кажу наши саговорници.


Погазили жељу великог Беаре, сахранили га као католика на сплитском Ловринцу! | Репортаже | Novosti.rs

среда, 12. август 2015.

Црне листе за књиге и писце

УКРАЈИНСКО министарство културе забранило је увоз 38 руских књига јер, по оцени Службе безбедности, пропагирају "мржњу, фашизам и сепаратизам". То су дела различитих жанрова, од научне фантастике до политичке публицистике и историографије. На водећем месту је књига "Кијев капут", контроверзног писца и национал-бољшевика Едуарда Лимонова, а на листи је "Украјина хаос и револуција - оружје долара "Николаја Старикова. Међу непожељнима су и наслови политиколога и публицисте Александара Дугина, телевизијског новинара Сергеја Доренка, новинарке Марине Ахметове (репортаже у којима осветљава догађаје од Мајдана до рата на истоку Украјине). 
Све светске агенције пренеле су и да су у Кијеву направили списак непожељних, на којем је око 600 глумаца, режисера и музичара. Иако је било најављено да ће почетком августа украјинске власти објавити комплетану "црну листу", до сада то није учињено. Према ономе што су украјински медији обелоданили, на списку "забрањених" је 14 особа: од легендарног Јосифа Кобзона (78), кога многи зову руским Френком Синатром, па до француског глумца са руским пасошем Жерара Депардјеа.
Није спорно да одавно постоји и знатно шири "каталог непожљених", али не и ко је тачно у њему. Критеријум власти у Кијеву веома је једноставан - сви који подржавају Путина и не осуђују припајање Крима Русији су непријатељи. Тако се спекулише да би на "листи непожељних", уз Депардјеа, могла да се нађу и друга славна имена из света. Нашем Емиру Кустурици у јулу је отказан концерт у Кијеву, због политичког ангажмана, иако његовог имена нема на јавној листи. Спекулише се да на добродошлицу не би наишли ни глумац Стивен Сигал и редитељ Оливер Стоун. На најновијем јавном списку Кустурице и осталих нема, али то не значи да би их на граници пустили да уђу у ту земљу.
Паралелно са "црним списком" оних којима је забрањен улаз, јер су подржали побуњенике у Донбасу, у Кијеву праве и рекламирају "бели". На њему су музичари, глумци, писци из Москве и Санкт Петербурга који су "увек добродошли". Московски рокер Андреј Макаревич предводи "беле", као и његов колега Јуриј Шевчук, лидер групе ДДТ из Санкт Петербурга. Добродошли су глумци Валентин Гафт, Олег Басијашвилиј, Михаил Јефремов и Лиј Ахеџаков и режисер Ељдар Рјазанов, као и писци Борис Акуњин, Виктор Шендерович и песник Орлуша.

СТАРИ И БОЛЕСНИ
Већина глумаца на "белој листи" су, међутим, стари и болесни људи који не могу да путују ни по Русији, а камоли у Украјину. Режисер Рјазанов, рецимо, коме је 88 година, у последње време је често боравио у болници. Знају то у Кијеву, али својој јавности желе да покажу како је фронт против Путина све већи. Већина културњака у Русији је, ипак, уз актуелну власт, из убеђења или користи, док су малобројни оштри критичари, пре догађаја у Украјини, били уз "малу опозицију", која није у парламенту и објективно нема значајнији утицаја.


Црне листе за књиге и писце | Култура | Novosti.rs

Можда звучи патетично, али новинарство је живот

РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: ОЉА БЕЋКОВИЋ, новинарка

Тијанић ме десет пута звао на РТС

Мислим да припадам групи највећих пријатеља своје земље. А да имам статус државног непријатеља, у то немам никакву дилему
Фото Бета
Можда звучи патетично, али новинарство је живот. Као глума, као писање. Није ствар избора. То је нешто што радиш, зато што мораш, каже Оља Бећковић.
Био је то крај интервјуа с београдском новинарком, добитницом ордена Витеза Легије части, коју јој је пре неколико дана уручила француска амбасадорка Кристин Моро.
Доказ да је Оља у праву јесу две ствари. Овај интервју урадили смо Првог маја, када се поштен свет одмара. Друга ствар је да је тога дана рођендан Оље Бећковић.
Водитељка култне емисије „Утисак недеље” била је видно потресена када је добила француско одликовање. Она ни дан касније није могла да сакрије нелагоду да је Француска јасније и боље разуме, него њена земља.
– Ако ми Француска додељује орден Витеза Легије части за мој професионални рад, за развој демократије и слободу мишљења, а моја земља ме проглашава непријатељем, противником власти и неким ко нема право да ради и проглашава ме културно-политичким радником, а не новинарем, како бих се осећала, осим – поражено – започиње Оља.
Ако се председник Николић потресе због ових речи и одликује вас, да ли бисте прихватили одликовање?
Потпуно ми је бесмислено то питање. Мада знам одговор, али нећу да вам кажем.
Мислите ли да сте заиста, како сте једном рекли, државни непријатељ?
Мислим да припадам групи највећих пријатеља своје земље. А да имам статус државног непријатеља, у то немам никакву дилему. Када је процурила у јавност чудесним путевима вест из француске амбасаде да сам добила орден, и пре него што сам и ја то сазнала, један таблоид је то имао на насловној страни, с веома луцидним насловом „Удар Француске на Вучића”. Један министар изјављује да је тиме озбиљно нарушено историјско српско-француско пријатељство. И то не било који, него министар одбране Србије. Шта сам онда ја, ако не државни непријатељ?
Мислите ли да је Вучић ипак требало да дође у француску амбасаду када су вам додељивали орден? Да ли му је било тамо место?
Тамо му место није било, самим тим што није био. Када су забранили „Утисак”, Вучић се задовољио да каже да он нема везе с тим. У том тренутку само сам тражила да по важећем уговору радим. То је све. Ти не можеш, као један премијер, да кажеш – питајте Грка, страног власника. Колико ја разумем, колико год да је тај Грк страни власник, мора да се придржава важећих закона ове земље. Мислим да не би било ништа интелигентније него да се Вучић или било ко из те владе појавио испред Б92, да заједно с нама тражи да се поштују закони Србије. Изгледа да нема саветника тог домета.
Или, можда Вучић сам вуче медијске потезе за које мисли да су добри, па му не треба саветник? Шта мислите о тој тези?
Колико видим, ми се наплаћасмо онолико његових саветника, али не знам чиме се баве. Можда се с њим неко грубо шали. Довољно је било видети заседање владе на оној ливади на Тамнави.
Али, ако Вучић вуче такве потезе, које називате шаљивим, како онда разумете чињеницу да он има подршку 50 одсто бирачког тела? Он може лагодно да каже: „Баш ме брига шта о томе мисли Оља, ја имам 50 одсто”.
ОК. Први знак да тих 50 одсто можда не постоји, могао би бити толика жеља за контролом медија.
По свему судећи, ви мислите да је сада стање у медијима у Србији још горе него када сте изгубили емисију на Б92?
Пођимо само од „деведесетдвојке”, где јеЉубица Гојгић, шта би с „Инсајдером”, колико траје „Кажипрст”...? Где је Даница Вученић? Како изгледа Студио Б...
И Љубица Гојгић одлази на РТВ Војводина.
Мој утисак је да је протерана. Прво с телевизије на радио. Вероватно Љубица Гојгић не зна језике, познато је да се не разуме у спољну политику, сигурно је било озбиљних професионалних разлога за маргинализацију таквог новинара.
Имате ли утисак да се заправо променио медијски поредак на какав смо навикли. Некада се мислило да влада цензура када су РТС, „Политика” и Танјуг затворени за другачија мишљења. Али, ако је „Политика” један од најлибералнијих дневних листова, а РТС и Танјуг коректно извештавају, може ли се говорити о таквој цензури када имамо провладине приватне таблоиде и комерцијалне телевизије?
Слободан Милошевић је своју власт и култ личности кренуо да гради преко „Политике” и РТС-а. Милошевић је рекао: „Може да постоји Студио Б и Б92, али ово су два упоришта која не дам”. Све је заправо исто, али ми сада имамо власт којој се највише свиђа да промовише своју моћ преко Пинка и „Информера”. Питала сам Славу Ђукића шта то говори о нама, а он је рекао – то говори све најгоре. Ми сада имамо лидера који, као главну медијску подршку, бира некога ко се не описује пристојним речима.
Хоћете да кажете да смо од деце комунизма, постали деца џиберизма?
То сте ви рекли. Уколико сте у праву, онда нисмо ми стигли дотле, већ они.
Када сте већ поменули Пинк и Жељка Митровића, увек ме занимало зашто му нисте узели велике паре, ако вас је већ звао да преселите „Утисак” код њега.
Мислила сам да сте интелигентнији.
И ја.
Та запитаност не говори баш најбоље о вама.
Да, тужна прича. Него, мислим на следеће. Могуће је да би Жељко, након првих реклама „Утиска недеље”, узео маказе и сам исекао струју Пинку. Али, зашто нисте ризиковали и направили тај експеримент?
Зашто ми не предложите експеримент да се окупам у канализацији и да видим како је?
Зато што бринем о вашем тену.
Протеклих 25 година свима је јасно да не постоји шанса да будем ни испред телевизије Пинк, а камоли да уђем у њу.
Када говорите о томе да је сада ситуација у медијима гора него у доба Милошевића, нисте ли престроги када прескачете доба власти Бориса Тадића. Тада је отпуштено поприлично колега у недељнику НИН, потом неколико новинара у „Политици”. Донет је и драконски Закон о информисању?
Да, то је чињеница. Неки новинари су тада изгубили посао. Мене у принципу нервира та прича. Кад неко каже да овако никада није било, стиже коментар – у време Бориса Тадића су отпуштени новинари. У реду, сматрајте ово себичним и уским погледом на ствари – Милошевић ме није скинуо, Коштуница ме није скинуо, Тадић ме није скинуо. Вучић јесте. Свако може да провери како су изгледали моји разговори и с Тадићем и с Ђиласом. То нису били разговори подршке! Борис Тадић није хтео да долази у „Утисак недеље” зато што је био љут на мене.
С ким је било занимљивије у студију док су трајале рекламе „Утиска недеље”? С Тадићем или с Вучићем?
А коме је занимљиво да седи у пакленој машини? То ми је било најтеже. Кад су те емисије „један на један” и кад знаш да имаш четири блока реклама од по седам минута, немаш страх од онога што иде у програм. Али шта ћемо с оних седам минута?
И како је било у тих седам минута реклама? С Вучићем, рецимо?
Било је језиво непријатно. Од тешких увређених ћутања, до најбесмисленијих свађа.
Када сте се последњи пут чули телефоном с Вучићем и прекинули личне контакте, мислите ли, после таквог искуства, да новинари треба да очувају дистанцу с политичарима таквог ранга и не прелазе праг званичне комуникације, улазећи у приватне контакте?
Никада раније нисам имала слично искуство. То није иновација коју сам увела ја, тај обичај телефонских позива је увео он. И није звао само мене. Ја сам једина која је о томе проговорила. А то би могло да каже најмање десет новинара у Београду. Пошто сам ја проговорила, сада се прави теза да смо ми имали неки приватан сукоб. Није било никаквог приватног сукоба. Ја сам њега звала искључиво за то да некоме из СНС-а одобри да дође у моју емисију, јер, као што такође сви знамо, а можемо да се правимо да то не знамо, нико од њих не долази без његове дозволе.
Можете ли да ми дате један савет? Ако пропадне конкурс за директора РТС-а, а мени падне на памет да се касније пријавим, да ли би ми помогло то што бих у свом програму развоја инсистирао да се „Утисак недеље” емитује на јавном сервису? Да ли бих имао шанси с том идејом?
Мој утисак је да је тај конкурс тотална фарса...
Мислите ли на то што политичка и медијска чаршија трачари по Београду како избор за директора РТС-а неће успети?
Просто мислим да нико не може бити на челу РТС-а ако се није договорио с премијером. И да ово што се сада дешава значи да се он ни с ким није договорио и да није нашао свог кандидата. Када га нађе, свакако то неће бити човек с идејом да стави „Утисак недеље” у програм РТС-а. Ако није могао да ме издржи на Б92, како би ме преболео на РТС-у?
Зашто? Постоји теза доброг броја озбиљних новинара да је „Утисак недеље” емисија од јавног интереса.
Тијанић је имао ту идеју најмање 10 пута. Али ја то нисам желела ни тада да прихватим.
Због чега?
Зато што је РТС по природи ствари, и што је нормално, провладина телевизија и мислим да не бих могла да на РТС-у имам ону слободу коју сам имала на Б92.
Шта вам је говорио Тијанић? Да ли је мислио да можете имати слободу на РТС-у?
Тако је говорио. Али, мене на Б92 нико није питао ко ми је гост. Веран Матић није знао ко су ми гости пре гледалаца. Ја нисам научила да имам уредника. У том смислу сам веома размажена. И још нешто. Колико год да сам имала своје име и јасан ауторски рукопис, уверена сам како би, да сам завршила на РТС-у, људи причали – то питање јој је сигурно написао Тијанић. Он је био превише јак да би се помислило да он ту није угурао своје прсте.
Шта је ваш утисак недеље?
Можете да погађате.
Штета што нисте понели са собом Легију части.
Јесам, али не на реверу.
Александар Апостоловскиобјављено: у Политици  03.05.2015