УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

уторак, 03. јул 2012.

Писци отпора - Мирољуб Милановић


КОРЕН


Раскорак између норми друштвених система и слободе појединца неминовно доводи до отпора, јер живот не трпи догму и кида је, како би се изразио и опстао. Историја људске цивилизације пуна је примера, а ако се боље погледа, од отпора се само и састоји. Уколико је раскорак између норми друштвених система и слободе појединца дубљи, отпор је жешћи, па су жртве веће и значајније. Без отпора човек би изгубио своју суштину и живот у ропству свео би се на пуко битисање. Отпором се брани минимум људског: шта је човек и шта би могао бити.
Од свог постанка до данас, књижевност је имала прометејску мисију да тај пламен разгори и одржава. Пад књижевности отпора у појединим раздобљима људске историје, значио је и пад људског и племенитог и уситњавање човека. Њено место попуњавала је књижевност дворских удворица и забављача, створена за доколицу и разбибригу али увек накратко, да би завршила тамо где и припада: на ђубришту историје. Пламен књижевнсти отпора поново би се разгорео показујући човечанству пут ка слободи.
Мноштво усрећитеља човечанства и лажних пророка, продаваца магле и паучине, нудећи масама избављење, заводили су их у беспуће, да би на крају завршили као њихови господари и тирани. Књижевност отпора имала је задатак да скине маску са нихових лица и покаже њихову празнину. Ослободити страха друге могао је само онај који је искусио драж слободе и окусио њене плодове. Како се људско друштво кроз векове усложњавало, усложњавао се и отпор разобличавајући разне недомашености друштва и појединаца. А то је један од главних, ако не и главни смисао књижевности.
Корице нове Милановићеве књиге, Едиција БРАНИЧЕВО, 2012
  

ДОСТОЈЕВСКИ И СТВАРНОСТ


Скоро свакој значајнијој друштвеној појави у свом времену Достојевски је посветио роман, приповетку или полемички текст. Може се казати: па то је нормално за писца реалисту, стварност у којој живи истовремено је и предмет његовог дела. Ако се зна да је удео субјективног у реализацији својих романа Достојевски често истицао: „Ја сам реалиста у вишем смислу“, онда је толико упутније то његово придржавање и неизневеравање стварности. Проблеми његовог времена увек су му били приоритетни.
Колико је Достојевски држао до истинитости и њене потврде у стварности, сведоче и писма упућена пријатељима песницима Страхову и Мајкову, у време писања романа Зли дуси. Страхову је писао: „Желим да изразим неколико мисли па макар због тога пропала уметничка вредност… нека буде и памфлет, али ћу рећи шта мислим.“ Нешто касније Мајкову: „Ово што сада пишем је тенденциозна ствар… Ех, што ће вриснути нихилисти и западњаци да сам назадњак!“[1] Те речи писца, најчешће принуђеног да пише брзо и не поправља написано, али и писца који је знао да уништи већ завршено дело зарад боље уметничке реализације, у најмању руку звуче као опомена. Држати се стварности је императив, а уметнички домет ствар талента и његове моћи да понуђени материјал уобличи. У случају Злих духа, превладао је таленат над тенденциозношћу. Опус овог писца без поменутог дела не може се ни замислити.
У животу Достојевског било је свега, само не сређености и мира. Као да је имао да искуси све што се у људском веку може искусити: детињство у породици поред оца тиранина, суров војнички живот, учешће у завери против цара самодржца, осуда на смрт па преиначење казне у прогонство, четири године робије у Сибиру, повратак и стална несташица новца, болест (епилепсија) и робовање пороку (коцкање), сиромаштво. Једина светла тачка било је писање. И, парадоксално, у њему оцртан ред. Од прве књиге Бедни људи до последње Браћа Карамазови, Достојевски је упорно градио своју концепцију човекове личности. Схватити шта је човек био је његов главни циљ.
Бедни људи су били спор са Гогољем и његовом натуралном школом. Са великим поштовањем према учитељу и његовом делу („Сви смо ми произашли из Гогољевог Шињела), Достојевски спори са његовим схватањем човекове личности сматрајући га уским и сиромашним. Човек се не исцрпљује само у социјалној равни нити се сви људи могу сврстати по типовима. Човекова личност је много шира и разноврснија. То схватање Достојевски ће најбоље реализовати у роману Записи из мртвог дома кога је објавио по доласку са робије. Треба истаћи да је он то много раније знао.
Заиста, његово знање из тог времена задивљује, за једног двадесеттрогодишњака необично, и то не само из књижевности, него оштро уочавање чињеница из живота и њихова провера у књижевном делу.
Књижевне чињенице, ако немају покриће у стварности, за Достојевског не постоје. Стварност измиче, могу да оману и најбољи, али изговора нема. Све се своди на то, ко је најдубље продро у њену суштину. Зато, држати се истине и не правити компромисе. И знати: то је најтежи пут.
У руској, израженије него у другим европским књижевностима, уочавају се тематске целине. Тако средином XIX века доминантна тема је о малом човеку, најчешће чиновнику 14. класе, какав је Акакије Акакијевич из Гогољевог Шињела или Девушкин из Достојевсковог романа Бедни људи. Педесетих и шездесетих година XX века за руске писце то је тема о младом савременику. Пада у очи њихов друштвени карактер и упућеност на стварност. То су главни токови, а по рубовима се догађа оно што ће наћи упечатљивије место у будућности или као промашено нестати. Занимљиво је да писци узимајући исту тему за обраду не страхују за оригиналност својих дела: свако пише из свог угла и даће онолико колики му је таленат. И парадоксално, сви ће имати место у националној књижевности.
Готово тачку по тачку, Достојевски побија правила натуралне школе. Уместо свезнајућег приповедача у Шињелу, Бедни људи су епистоларни роман, уместо хумористичког имена Акакије, лепо и звучно Дјевушкин. Гогољев јунак ради целог живота да би зарадио шињел, јунак Достојевског продаје чизме да би девојци купио поклон, најзад суровости надређених према Гогољевом јунаку, супротстављен је лик доброг старешине Достојевског који Дјевушкину даје сто рубаља у четири ока, да други не виде, „да не повреди душу људску“. Нису сви надређени тирани према шематској слици натуралне школе, као што ни сви подређени нису добри. Ово приближавање посебном, поред наслућивања модерног, има за циљ дубље сагледавање људске психе. Сви људи имају неке заједничке особине али је у психолошком погледу сваки човек посебан.
Ту идеју ће Достојевски развити у роману Записи из подземља. Јунак је мали човек, добро познат из књижевности тог времена, али колико другачији од ликова из сличног социјалног окружења! Он је тиранин. Достојевски је хтео да покаже да и у том малом човеку живи зло. Уводећи први пут негативног јунака у свој роман, он је разбио устаљени клише по коме је човек са друштвеног дна стална жртва надређених и тако спречио даље реплицирање сличних дела. Разлози настанка овог романа пак, били су другачији и тицали су се директно руске стварности тог времена како књижевне тако и друштвене. Средином XIX века Русија је била економски заостала земља што је било у несразмери са њеним пространством, привредним и људским богатством. Феудални систем и царизам са својом бирократијом били су у оштром контрасту према модерним европским земљама са либералним уређењима и развијеним индустријама. Укидање кметства био је велики чин, али се пропуштено није могло брзо надокнадити. Заосталост и инертност свих слојева друштва доводило је до очајања руске револуционаре демократе. У таквим околностима Чернишевски пише роман Шта да се ради и нуди решење за излазак из таквог стања. Дело је изазвало оштре полемике, па ипак, Русија ће још дуго времена провести у дубоком сну.
Упрошћеној визији будућег друштва (социјализма), представљеној у слици кристалног дворца из Чернишевсковог романа Шта да се ради, сан Вере Павловне, јунак Записа из подземља Достојевског каже како жели да исплази језик! Ако се зна да се тај дворац гради за њега, онда је његов гест у најмању руку неразуман.
Пометњу насталу у редовима руских демократа због овог поступка Достојевсковог јунака ускоро је заменила осуда. Уз име писца додане су речи: отпадник, ренегат. Руским револуционарима тешко је било да разумеју тај чин, поготово од човека који је због истих разлога стајао пред стрељачким стројем. Притом су заборављали на други део реченице (или су је превиђали): „ако (тај дворац) ограде жицом“. За Достојевског, будуће друштво било је незамисливо без слободе. Његове пророчке речи, у застрашујућем облику, наћи ће потврду неколико деценија касније.
Разлаз Достојевског са руским демократским покретом био је потпун после појаве романа Злочин и казна. Употреба секире као средства злочина, а зна се да је Чернишевски у једном чланку употребио израз: „Ако не знате шта да се ради, зовите Русију да се лати секире“, као одговор на безизлазно стање у земљи и алудирајући на Пугачовљеву буну у XVII веку, само средство којим је злочин извршен било је довољно Достојевском да каже шта мисли. Ужи план романа укључивао је дилему сиромашног студента Раскољникова: „Јесам ли човек или црв?“, што је значило: ако сам човек, имам право да изменим свој положај, па и да убијем, и шире, универзални, питање револуције. На оба Достојевски је одговорио одрично. Нико нема права да другом одузме живот јер му га није ни дао и нема моћ да му га врати. То важи и кад је у питању општи интерес.
Писање и штампање романа Злочин и казна пада у време покушаја руских револуционара демократа да се царизам обори и замени демократским уређењем у коме би народне масе имале главну реч. Царски систем одржавао се војском и полицијом, што је било велико оптерећење за ионако слабу привреду, доведену до последњег степена издрживости. Хорде сељака кметова, нарочито после укидања кметства, харале су земљом, па су пљачке и убиства били редовна појава. Излазак романа бившег петрашевца са темом о злочину из социјалних побуда могао је изгледати као смела провокација у очима пољуљаног система. На другој страни, главни јунак злочинац, који се предаје због гриже савести, злочинац из идејних а не само социјалних побуда, био је подозрив револуционарима демократама. Достојевски је трпео и од једних и од других. Па ипак, држао се стварности и истине. Како другачије разумети предају Раскољникова полицији, ако је знао да је извршио злочин који иследник Порфирије Петрович не може доказати? Како разумети његову одлуку да се преда суду већине а да се за извршено дело није покајао? Најзад, сав тај свет, породице у распадању, охолост и тупост богатих, аморалност и врлина, моћ и очај немоћи? Достојевски је морао добро да промисли. И сваки детаљ добро да провери у стварности.
Раскољников (а његово име упућује на раскол, располућеност), један је од оних младића које мучи несразмера у свету. Несразмера у материјалним добрима, дакле социјално питање. На једној страни је он, његова мати, сестра, породица Мармеладових. На другој, аморалист Свидригајлов и баба зеленашица Аљона Ивановна. Прескочити неке забране да би се поправио лош живот постаје потреба. Она, Аљона Ивановна, код које се Раскољников стално задужује, има толико пара да би се тим новцем могло одшколовати хиљаду студената. Она је бескорисна (опет идеја рационализма, идеја корисности!), зашто живи?! Најзад, ако је Наполеон могао да жртвује милионе људи за своје циљеве, шта значи живот једне бабе зеленашице?! Тако Раскољников. Све је испланирано, све се и одвија по плану. Није урачуната само сестра жртве, малоумна Лизавета Ивановна. Зачуђујуће је колико је Достојевски дубоко зашао у суштину проблема који је обележио крај XVIII и трајао током целог XIX века. Чудно зато што и француски рационалисти полазе од стварности и природног права. Човек се рађа ни добар ни зао, живот и околности утискују у његову личност, свој печат, ако се промене услови живота, промениће се и човек. Даље кажу, човек ће увек радити оно што му је корисно и добро. Из таквог учења израсла је европска социјалдемократија. Треба видети онда како идеја корисности утиче на јунака Злочина и казне? Он ће урадити оно што је за њега и друштво корисно и добро. Да ли је од тога имао корист и да ли је за њега то (убиство зеленашице) било добро? Ни једно, ни друго. Очито, негде је грешка.
Док је јунак Записа из подземља полемисао са идејом корисности проистеклом из филозофије рационализма, Раскољников из романа Злочин и казна држећи се исте показује њену неодрживост, а самим тим и
филозофског правца из кога је проистекла. Шта је разум? Тек десети део човекове воље, размишља јунак из подземља, а све остало је воља, подсвест. Као да следи његова размишљања, Раскољников ради све супротно постулатима филозофије рационализма: опљачкани новац не користи, добра дела не чини, предаје се властима иако полиција нема доказа против њега, не каје се за злочин који је учинио. Његовим бићем хара непозната сила коју он до тад није искусио. Чиме јој се супротставити? Једино добрим.
Пред одлазак у Сибир на издржавање казне, Раскољников са Соњом чита Јеванђеље. Тај чин је први корак враћања главног јунака у људску заједницу, први корак на његовом путу ка добру. Заиста, он се није покајао, социјална неједнакост учинила је много зла, богати су озлоједили душе сиромашних, нешто се морало учинити, али потпуној власти материјализма и силама подсвести које у крајњој линији завршавају у расапу и аморализму, Достојевски је могао супротставити само моралност и веру. Конфронтирао је мерила људског. Питање: шта је човек, окренуо је у: шта човек треба да буде. Мера је највиши идеал. Тиме је пут човековог успињања ка духу одређен. И величина његова да га никада не досегне.
На ограниченост идеје корисности Достојевски је још једном указао у роману Зли дуси. Рај на земљи је добра ствар, али шта после? Човек без хлеба не може, сам хлеб пак, није довољан. Живот је кретање, материјално и духовно, и та два вида постојања могу егзистирати само у синтези. Зато је сваки лик у Злим дусима носилац једног вида егзистенције а њихов коначни збир је човек. Тој замисли апсолутног човека најближи је Ставрогин. У њему је сав потенцијал људског, све могућности, и ништа. Све опет, сувише је широко. У томе је његова лепота и трагика.
Николај Ставрогин је најсложенији лик који је Достојевски обликовао пре лика Ивана Карамазова из романа Браћа Карамазови. Последњи и најбољи, лабудова песма јединственог стваралачког пута и још бременитијег живота, упоређен са готском катедралом по структури и најбољим Шекспировим страницама по дубини, Браћа Карамазови су незаобилазно дело за схватање човекове личности и његовог позвања на земљи. У основи фабуле овог дела стоји истинит догађај, а стварност руског друштва друге половине XIX века његова је окосница. Омеђено временом и простором, снагом уметничке креације, оно их превазилази.
Две теме: руска породица, теизам и атеизам, у жижи су уметникове опсервације. Руска породица, јер је кап воде у којој се огледа цело друштво, а теизам и атеизам две доктрине које владају душама људским. Између су простор и време и судбина, која тка своју причу. Далеки, почетни импулс за писање романа била је мисао о људској тежњи за „свесветским“ уређењем човечанства директно исказана у поглављу „Велики инквизитор“. Блиска јој је и мисао из Достојевскове бележнице, опсервација о руској стварности: „Све се разјединило. Ничега заједничког.“ Слика руске породице дата у роману у потпуности кореспондира са овим мислима. Отац Фјодор Карамазов, спахија, богаташ, сладострасник, покварењак. Најстарији син Митја, плаховит, женскарош, коцкар. Иван, филозоф и човекомрзац. Најмлађи син Алексеј монах, људска доброта и милосрђе. Непризнати син Смердјаков, подлац, завидљивац, оцеубица. Јасно се оцртава интелектуална скала породице: на највишој лествици је Иван, на најнижој: отац Фјодор и Смердјаков. Интелектуалност пак не доприноси победи добра. Опака мисао не може произвести ништа корисно и позитивно, већ само патњу, страх и смрт. Треба казати: разједињеност као појава није плод пишчеве фантастике него реалних односа у руској породици и друштву тог времена. Отац Фјодор најстаријем сину Митји супарник је у љубави! Синовљева реакција је жестока: „Зашто живи такав гад?!“. Од Митјине формулације изречене у бесу, до друштвене: „Ко не жели смрт очеву?“, само је један корак. Иванова филозофска дефиниција постаје гесло епохе: „Ако нема бога, све је дозвољено.“ Пут злу је отворен. Међутим, мора се подвући: такве мисли, пресудне за одређену епоху, не настају из пуког филозофирања. Оне имају чврсту реалну и стварносну подлогу. Иван и Алексеј не очекују никакву добит од оца, а Смердјаков је слуга. Посматрана из те позиције, њихова реакција је очекивана. Материјална добра и њихово поседовање (или непоседовање) главни су покретач фабулативне радње без које је овај роман незамислив. Зато треба пажљиво размотрити шта бива са богатством, пре свега Фјодора Карамазова, а онда и других богатих актера овог дела. Фамозне три хиљаде рубаља које од оца потражује Митја да би сачувао част, не користи нико. Питање је ко ће искористити богатство зеленашице Грушенке и колико је она срећна што га има. Исто је и са трговцем Самсоновим. Хришћанско: „Раздајте сва своја добра другима“, довикује се са Инквизиторовим речима упућеним Христу: „О, никад они неће моћи међу собом поделити.“ Роман у тој равни, правилној подели материјалних добара пресудној за будућу хармонију (социјалистичко друштво) указује на очит недостатак. Поседовање богатства парадоксално, не усрећује никог.
Често покретач радњи, а понекад од пресудног утицаја као у Злочину и казни и Браћи Карамазовима, материјална добра показују се као фетиш око кога се сударају лица, а жртве су сасвим стварне и реалне. Ако је тако, поставља се питање: чему толико буке ако материјално, на чијој основи треба да почива будуће друштво, није пресудно? Цео пројекат је онда, заиста у проблему. С друге стране пак, сасвим је видљиво: руским друштвом владају сиромаштво, беда, заостаост. И царска бирократија, чију погубност не треба никако умањивати.
Достојевски је морао да се држи стварности како би слика света романа била потпуна и имала два равноправна тежишта: атеистичко и теистичко. Разлога за превласт атеизма било је много а главни је био патња невине деце који једноставно није имао противаргумент. Шеста књига Браће Карамазових, „Руски монах“, требало је да буде одговор на пету „Буна“ за коју је Достојевски активирао најбоље странице Јеванђеља, али је сумњао да ће противтежа бити успостављена. Скоро два миленијума владавине хришћанства није умањило патње понижених и увређених а царство божје на земљи било је и даље утопија. Што је најгоре, љубав према човеку није се увећала. Напротив, из века у век, била је све мања.
Хлеб земаљски и хлеб небески. У њиховом судару одвија се најдубља драма човечанства. Инквизитор каже Христу: „Али ти не хтеде лишити човека слободе… јер каква би то била слобода… кад би послушност била купљена хлебовима. Ти си одговорио да човек не живи само од хлеба. Али знаш ли да ће се у име тог истог хлеба земаљског дићи на тебе дух земаљски, и судариће се с тобом, и победиће те, и сви ће поћи за њим кличући: ‘Ко је сличан овоме зверу, он нам даде огањ с небеса!’“[2] Инквизитор не верује у човека. Чак каже: „Кунем ти се, човек је створен слабији и нижи него што си ти о њему мислио!“[3] Све Инквизиторове замерке Христовој етици произилазе из царства нужности и зато делују тако убедљиво. Истина је да он превиђа лако уочљиву чињеницу: трајност људског рода кроз векове, без обзира на замке нужности, и то баш на Земљи. Дух земаљски није устао на Христа, и није га победио. Човек је издржао кушање, прихватио духовност. Невоља је што је у њој споро напредовао.
Једну битну димензију Христовог лика и његовог деловања, стваралачку, Инквизитор (а с њим и Иван Карамазов) намерно превиђа, јер прети да разруши његову зграду раја на земљи, у коме је људско друштво сведено на послушно стадо а вера у Христа и љубав према човеку институционализована у цркви са хијерархијом у чијим се лавиринтима слобода човека о којој је Христ сањао губи и своди на празну реч. Христ је био слободан и зато је стварао, стварао новог човека. Од свег живог света само човек свесно ствара а то стваралаштво проистиче из његовог духа, духовности шире схваћене од религије или било какве друге институције. Христове речи: „Хоћу да вас учиним слободним!“ упућене људима, односе се пре свега на смрт, нужност коју човек још није избегао. Колико буде напредовао у духовности, толико ће бити даље од смрти. Последње речи у роману: „Ура животу!“ у сагласју су са човековим напором да победи смрт. Зато је реч „живот“, највећа вредност овог романа и целокупног Достојевсковог дела. Изван те речи, ако се добро размисли, и нема ничег.

29. 03. 2012.



[1]      Према: Милосав Бабовић, Руска књижевност XIX века, Реализам, Научна књига, Београд 1971, 338.

[2]      Ф. М. Достојевски, Сабрана дела, Рад, Београд 1968, 323.

[3]      Исто, 327.

____________________________________________________


    Из Садржаја нове књиге
ИЗ ПРОШЛОСТИ

Корен              9
Достојевски и стварност       11
Љагавштина  24

ПИСЦИ ОТПОРА У ЗЕМЉАМА СОЦИЈАЛИЗМА
Остати човек међу вуковима           31
У соби и по Јосифа Бродског            36
Проблем завршетка романа-анегдоте          42
Заробљени ум Чеслава Милоша       55
Похвала веку ужаса  75
Свет идеја у поемама Александра Лукића              83
Два стиха из поеме Брод лудака
Александра Лукића  99
Роман о апсурду апсолутистичке власти    102
Пут праведности и истине  109
Између симбола и стварности          115
За обнову друштвеног романа         124
О смислу живота у делима
писаца отпора            134

Реч на крају    137

Белешка о писцу        139




Нема коментара:

Постави коментар

Популарни постови