Translate

БЕЗ КРАЈА.БЕЗ ПОЧЕТКА. Увод у антимемоаре

среда, 12. август 2015.

Можда звучи патетично, али новинарство је живот

РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: ОЉА БЕЋКОВИЋ, новинарка

Тијанић ме десет пута звао на РТС

Мислим да припадам групи највећих пријатеља своје земље. А да имам статус државног непријатеља, у то немам никакву дилему
Фото Бета
Можда звучи патетично, али новинарство је живот. Као глума, као писање. Није ствар избора. То је нешто што радиш, зато што мораш, каже Оља Бећковић.
Био је то крај интервјуа с београдском новинарком, добитницом ордена Витеза Легије части, коју јој је пре неколико дана уручила француска амбасадорка Кристин Моро.
Доказ да је Оља у праву јесу две ствари. Овај интервју урадили смо Првог маја, када се поштен свет одмара. Друга ствар је да је тога дана рођендан Оље Бећковић.
Водитељка култне емисије „Утисак недеље” била је видно потресена када је добила француско одликовање. Она ни дан касније није могла да сакрије нелагоду да је Француска јасније и боље разуме, него њена земља.
– Ако ми Француска додељује орден Витеза Легије части за мој професионални рад, за развој демократије и слободу мишљења, а моја земља ме проглашава непријатељем, противником власти и неким ко нема право да ради и проглашава ме културно-политичким радником, а не новинарем, како бих се осећала, осим – поражено – започиње Оља.
Ако се председник Николић потресе због ових речи и одликује вас, да ли бисте прихватили одликовање?
Потпуно ми је бесмислено то питање. Мада знам одговор, али нећу да вам кажем.
Мислите ли да сте заиста, како сте једном рекли, државни непријатељ?
Мислим да припадам групи највећих пријатеља своје земље. А да имам статус државног непријатеља, у то немам никакву дилему. Када је процурила у јавност чудесним путевима вест из француске амбасаде да сам добила орден, и пре него што сам и ја то сазнала, један таблоид је то имао на насловној страни, с веома луцидним насловом „Удар Француске на Вучића”. Један министар изјављује да је тиме озбиљно нарушено историјско српско-француско пријатељство. И то не било који, него министар одбране Србије. Шта сам онда ја, ако не државни непријатељ?
Мислите ли да је Вучић ипак требало да дође у француску амбасаду када су вам додељивали орден? Да ли му је било тамо место?
Тамо му место није било, самим тим што није био. Када су забранили „Утисак”, Вучић се задовољио да каже да он нема везе с тим. У том тренутку само сам тражила да по важећем уговору радим. То је све. Ти не можеш, као један премијер, да кажеш – питајте Грка, страног власника. Колико ја разумем, колико год да је тај Грк страни власник, мора да се придржава важећих закона ове земље. Мислим да не би било ништа интелигентније него да се Вучић или било ко из те владе појавио испред Б92, да заједно с нама тражи да се поштују закони Србије. Изгледа да нема саветника тог домета.
Или, можда Вучић сам вуче медијске потезе за које мисли да су добри, па му не треба саветник? Шта мислите о тој тези?
Колико видим, ми се наплаћасмо онолико његових саветника, али не знам чиме се баве. Можда се с њим неко грубо шали. Довољно је било видети заседање владе на оној ливади на Тамнави.
Али, ако Вучић вуче такве потезе, које називате шаљивим, како онда разумете чињеницу да он има подршку 50 одсто бирачког тела? Он може лагодно да каже: „Баш ме брига шта о томе мисли Оља, ја имам 50 одсто”.
ОК. Први знак да тих 50 одсто можда не постоји, могао би бити толика жеља за контролом медија.
По свему судећи, ви мислите да је сада стање у медијима у Србији још горе него када сте изгубили емисију на Б92?
Пођимо само од „деведесетдвојке”, где јеЉубица Гојгић, шта би с „Инсајдером”, колико траје „Кажипрст”...? Где је Даница Вученић? Како изгледа Студио Б...
И Љубица Гојгић одлази на РТВ Војводина.
Мој утисак је да је протерана. Прво с телевизије на радио. Вероватно Љубица Гојгић не зна језике, познато је да се не разуме у спољну политику, сигурно је било озбиљних професионалних разлога за маргинализацију таквог новинара.
Имате ли утисак да се заправо променио медијски поредак на какав смо навикли. Некада се мислило да влада цензура када су РТС, „Политика” и Танјуг затворени за другачија мишљења. Али, ако је „Политика” један од најлибералнијих дневних листова, а РТС и Танјуг коректно извештавају, може ли се говорити о таквој цензури када имамо провладине приватне таблоиде и комерцијалне телевизије?
Слободан Милошевић је своју власт и култ личности кренуо да гради преко „Политике” и РТС-а. Милошевић је рекао: „Може да постоји Студио Б и Б92, али ово су два упоришта која не дам”. Све је заправо исто, али ми сада имамо власт којој се највише свиђа да промовише своју моћ преко Пинка и „Информера”. Питала сам Славу Ђукића шта то говори о нама, а он је рекао – то говори све најгоре. Ми сада имамо лидера који, као главну медијску подршку, бира некога ко се не описује пристојним речима.
Хоћете да кажете да смо од деце комунизма, постали деца џиберизма?
То сте ви рекли. Уколико сте у праву, онда нисмо ми стигли дотле, већ они.
Када сте већ поменули Пинк и Жељка Митровића, увек ме занимало зашто му нисте узели велике паре, ако вас је већ звао да преселите „Утисак” код њега.
Мислила сам да сте интелигентнији.
И ја.
Та запитаност не говори баш најбоље о вама.
Да, тужна прича. Него, мислим на следеће. Могуће је да би Жељко, након првих реклама „Утиска недеље”, узео маказе и сам исекао струју Пинку. Али, зашто нисте ризиковали и направили тај експеримент?
Зашто ми не предложите експеримент да се окупам у канализацији и да видим како је?
Зато што бринем о вашем тену.
Протеклих 25 година свима је јасно да не постоји шанса да будем ни испред телевизије Пинк, а камоли да уђем у њу.
Када говорите о томе да је сада ситуација у медијима гора него у доба Милошевића, нисте ли престроги када прескачете доба власти Бориса Тадића. Тада је отпуштено поприлично колега у недељнику НИН, потом неколико новинара у „Политици”. Донет је и драконски Закон о информисању?
Да, то је чињеница. Неки новинари су тада изгубили посао. Мене у принципу нервира та прича. Кад неко каже да овако никада није било, стиже коментар – у време Бориса Тадића су отпуштени новинари. У реду, сматрајте ово себичним и уским погледом на ствари – Милошевић ме није скинуо, Коштуница ме није скинуо, Тадић ме није скинуо. Вучић јесте. Свако може да провери како су изгледали моји разговори и с Тадићем и с Ђиласом. То нису били разговори подршке! Борис Тадић није хтео да долази у „Утисак недеље” зато што је био љут на мене.
С ким је било занимљивије у студију док су трајале рекламе „Утиска недеље”? С Тадићем или с Вучићем?
А коме је занимљиво да седи у пакленој машини? То ми је било најтеже. Кад су те емисије „један на један” и кад знаш да имаш четири блока реклама од по седам минута, немаш страх од онога што иде у програм. Али шта ћемо с оних седам минута?
И како је било у тих седам минута реклама? С Вучићем, рецимо?
Било је језиво непријатно. Од тешких увређених ћутања, до најбесмисленијих свађа.
Када сте се последњи пут чули телефоном с Вучићем и прекинули личне контакте, мислите ли, после таквог искуства, да новинари треба да очувају дистанцу с политичарима таквог ранга и не прелазе праг званичне комуникације, улазећи у приватне контакте?
Никада раније нисам имала слично искуство. То није иновација коју сам увела ја, тај обичај телефонских позива је увео он. И није звао само мене. Ја сам једина која је о томе проговорила. А то би могло да каже најмање десет новинара у Београду. Пошто сам ја проговорила, сада се прави теза да смо ми имали неки приватан сукоб. Није било никаквог приватног сукоба. Ја сам њега звала искључиво за то да некоме из СНС-а одобри да дође у моју емисију, јер, као што такође сви знамо, а можемо да се правимо да то не знамо, нико од њих не долази без његове дозволе.
Можете ли да ми дате један савет? Ако пропадне конкурс за директора РТС-а, а мени падне на памет да се касније пријавим, да ли би ми помогло то што бих у свом програму развоја инсистирао да се „Утисак недеље” емитује на јавном сервису? Да ли бих имао шанси с том идејом?
Мој утисак је да је тај конкурс тотална фарса...
Мислите ли на то што политичка и медијска чаршија трачари по Београду како избор за директора РТС-а неће успети?
Просто мислим да нико не може бити на челу РТС-а ако се није договорио с премијером. И да ово што се сада дешава значи да се он ни с ким није договорио и да није нашао свог кандидата. Када га нађе, свакако то неће бити човек с идејом да стави „Утисак недеље” у програм РТС-а. Ако није могао да ме издржи на Б92, како би ме преболео на РТС-у?
Зашто? Постоји теза доброг броја озбиљних новинара да је „Утисак недеље” емисија од јавног интереса.
Тијанић је имао ту идеју најмање 10 пута. Али ја то нисам желела ни тада да прихватим.
Због чега?
Зато што је РТС по природи ствари, и што је нормално, провладина телевизија и мислим да не бих могла да на РТС-у имам ону слободу коју сам имала на Б92.
Шта вам је говорио Тијанић? Да ли је мислио да можете имати слободу на РТС-у?
Тако је говорио. Али, мене на Б92 нико није питао ко ми је гост. Веран Матић није знао ко су ми гости пре гледалаца. Ја нисам научила да имам уредника. У том смислу сам веома размажена. И још нешто. Колико год да сам имала своје име и јасан ауторски рукопис, уверена сам како би, да сам завршила на РТС-у, људи причали – то питање јој је сигурно написао Тијанић. Он је био превише јак да би се помислило да он ту није угурао своје прсте.
Шта је ваш утисак недеље?
Можете да погађате.
Штета што нисте понели са собом Легију части.
Јесам, али не на реверу.
Александар Апостоловскиобјављено: у Политици  03.05.2015

Нема коментара:

Постави коментар