Белешке из Дневника / Белатукадруз

једно од шведских језера: лед

ФЕЈСБУК (и друге друштвене мреже) пружили су многим особама, поред свега осталог, и једну лажну наду, коју ја не желим да одузимам никоме. Ту се остварују можда и неслућене комуникације, али се и показује много тога, као на каквом великом отпаду, па и оно што је нужно повезано са неиживљеним амбицијама појединаца, „слободом“ да се млати, врло често, празна слама… Захваљујући „профилима“ на тим везама, лажним или правим, појединих личности, може се видети, и много заблуда, и хиљаде вулгарности, али и не мали број особа које су се ту „насукале“, и из те њихове „насуканости“, или из енергије коју улажу у тај свој профил, зрачи – промашеност, промашеност! Шта би било, да те особе, мало више читају, или барем толико, или барем једну трећину времена да читају – књиге које нису прочитали, а требало је одавно да то учине. Или књиге које су читали, уверени да су изврсне и да су их разумели до краја! … У том расаднику профила на друштвеним мрежама, има много особа, који су у условима дубоке друштвене и политичке кризе, избегли у то виртуелно царство профила на друштвеним мрежама, избегавајући – неизбежно – књигу, читање, читање, не само књига, него и часописа, макар и старих бројева часописа, и зборника. Старих новина. Годинама сам посећивао неколико друштвених мрежа, и видео много тога. Али, тонући у дубоку усамљеност шведских језера и густину шведских црногоричиних шума, по повратку у насељено место, у собу у којој спавам, заобилазим сто са компјутером, буљење у екран, и читам оне књиге, које сам читао. Или оне које сам пропустио да прочитам минулих деценија, из више разлога. Књиге које не лажу. Књиге које није оверила само једна генерација читалаца. Књиге које су овериле више генерације читалаца. И у таквим неким тренуцима, враћам се и романима које сам и сам написао а заборавио (временом). Хвала Богу што ме је обдарио и том врстом заборава онога што сам сам „створио“, јер да би човек могао да иде даље, потребан је тај услов да заборавља оно своје, што је некада писао. Друштвене мреже су, увиђам, замка нових електронских технологија; потребно је, чини ми се, схватити, то на време, избећи ту врсту замки, да човек не би – у једној од сасвим природних чежњи за комуникацијама – потонуо у једно упросечено море површних вода, површности, општости, плиткоће. „Пријатеља“ на друштвеним мрежама, и дописивања, - нису пријатељи. Јер на друштвеним мрежама нема мере, неопходне мерке. То сам јутрос осетио, поново, по ко зна који пут, видећи неке детаље који ме упућују на дубље истине и чињеницу да праве вредности не могу заменити та врста „општења“, каква су већ уобичајена на споменутим друштвеним мрежама. ФЕЈСБУК (и друге друштвене мреже) нису и не могу бити излаз из мрачних тунела, и промашености живота; из површности и сурогата. (На самом крају 2017. године.)