Translate

субота, 18. јул 2020.

Краћи огледи 6 / Миодраг Мркић



ПРЕДГОВОР
Књига Краћи огледи 6 написана је за време владавине вируса Корона, Ковида 19. Лица преко 65 година била су у изолацји. Поштовао сам „забрану кретања“ и „остани код куће“. Остао сам у кући, тачније у стану.
У некој самоодбрани писао сам огледе, есеје.
У књижевности као поступак писања књига за време неке непогде, или епидемије није непознат. Сетимо се Декамерона Бокачовог... Избегли због куге причају приче. У овој књизи, Краћи огледи 6, налази се оглед о књизи Мирослава Лукића Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ђу ИКС). Лукић је за време бомбардовања 1999. године избегао у родно село и у њему пише књигу Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ђу ИКС).
Ево и ја као „лице преко 65 година“ „остао сам код куће“ и писао и написао 7 краћих огледа. Овде их ређам по римским цифрама и насловима:
I Медаљон смеха (Животне радости)
II Ковид 19 („Живот нека буја довека“)
III Чаролија прећуткивања (Превредновање, Бећковић и...)
IV „Со соли“ и „Да се динарци врате одакле су дошли“
V Киш. Инфраструктура ИСТОРИЈСКОГ НЕ
VI Поетика Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ђу ИКС) Мирослава Лукића
VII Како сам објављивао књиге
Верујем да су поређани у неком мотивацијском систему ове књиге. Верујем и да имају неко чвршће место у мом есејистичком раду и контексту и инфраструктури тог рада.
I Медаљон смеха (Животне радости) девојке и младића доживео сам као смех Човека вирусу Короне, Ковида 19, смех у борби ко је „круна живог, живота“ – Човек или Вирус. Девојке Николић – народ побеђује и Јовановић – Богу мио. Ето, њима сам посветио ову књигу - Краћи огледи 6. Да – 6: „хармонија... љубав, здравље, лепота... срећа... Свемир...“
II Ковид 19. „Живот нека буја довека“. Извесно лоцирање Короне, Ковида 19 на светској сцени. Квантно решетање либералног капитализма. Нека илустрација живота је и жена. Луда жена, која седи на клупи поред „жестоког пензионера“ и прича. „Апсолутно слободно“, дакле „луда“...
III Чаролија прећуткивања (Превредновање, Бећковић и...). Говорим о томе да сам ја као писац упао у бирократске чаролије прећуткивања. Режими ме за своје потребе прећуткују. Пре двадесетак година објавио сам Превредновања (Три витеза рестаурације – Ћосић, М. Булатовић и Матија Бећковић). Нико, ама баш нико, није ни реч објавио о тој књизи. Прошле године је пожаревачки часопис Браничево објавио Превредновања као друго издање. У јеку је била прослава 80 година живота Матије Бећковића. Браничево је прећутано. Сигурно је интересантна психологија прећуткивања.
IV „Со соли“ и „Да се динарци врате одакле су дошли“. Тема овог огледа је етношовинзам. Дакле, не национализам. У питању је Миодраг Булатовић који каже да су Црногорци „со соли српског народа“. Ја се умешам и кажем да није здраво много слано. Други академик Драгослав Михајловић каже: „да се динарци врате одакле су дошли“. Генијална идеја нашег човека. На крају крајева цело човечанство би се набило негде у Африци.
V Киш. Инфраструктура ИСТОРИЈСКОГ НЕ. Оглед о Кишу је метатекст на фељтон Миливоја Павловића Венац од трња за Данила Киша објављен августа и септембра 2019. године у Новостима. Мој метатекст је другачијег мишљења о Кишу Миливоја Павловића. Киш се не би сложио са тим мишљењем мада је био за слободу мишљења и другачијег мишљења, бар декларативно. Мислим да Др. Миливоје Павловић цени другачија мишљења – виђења, читања, учитавања, расчитавања... Кишова реакција на критике из Београда и Загреба више је ствар за психијатра. Ако је већ борац, бескомпромисни борац за слободу мишљења, академске слободе, право на другачије мишљење, слободу штампе, онда реакција треба да буде у супротстављању мишљења, а не у стилу торокала, алапаче против режима који га уствари тетоши.
VI Поетика Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ђу ИКС). Због мојих година и околности у којима је рад писан (Корона, Ковид 19) нисам био у стању да говорим о садржини књиге Мирослава Лукића. Филозофски гледано задржао сам се на форми... Значи метод... поступак, израз... На крају ја нисам писац студија... Писац сам покушаја, огледа не баш карактеристичних... Повукла ме је инстинктивност Лукћева која је далеко од Кишовог јурцања за измима и, и, и... Његовог лепршавог глуматања прогоњеног писца...
VII Како сам објављивао књиге. Аутобиографски текст наравно са тежиштем на објављивању мојих књига. Тридесет година сам прекинуо објављивање из простог разлога да то што сам писао никако није могло бити објављено: „црвена буржоазија“ и „црвени цар“, извоз радника
, сељака и интелектуалног пролетеријата итд, итд.
Неки поетски оквир рада је у томе што сам због Короне, Ковида 19 био у „забрани кретања“ и „остани код куће“ писао кратке огледе и међу њима овај рад, задњи у књизи: Како сам објављивао.
Већ рекосмо поступак је из традиционалне поетике. Ето поменусмо Декамерон Бокача, Збогом Југославијо (Реквијем за Г-ђу ИКС) Мирослава Лукића.
Додајемо и серију Куга шпанског режисера Алберта Родригеза. Куга чест поступак, па и чести наслови. У овој мојој куги (Корони, Ковиду 19) бар немамо муке са временском дистанцом. Ја сам, бар мислим, у 88. години још жив. Од савременика мојих који су умрли а налазе се у Краћим огледима 6 су: Ћосић, Миодраг Булатвић, Киш.
Још су живи Др. Миливоје Павловић, Матија Бећковић, Драгослав Михајловић, Мирослав Лукић.
*
Некако сам навикао на ванредно стање. Ето 30 година ћутања и целог живота прећуткивања. Маску сам носио 30 година. И иначе, живот човека у друштвеном смислу је ношење маске. Јунгова „персона“. Јавно ја... Супер его.
Ослонац ми је у трајању био „свети звук“, „творна сила“, „отелотворење“, „неизрециво“ – дакле: ослонац ми је била и јесте: РЕЧ. Језик: „проповед“, „атрибут демона“. Да, књига је за мене „свети спис“, „цела васељена“... Ето, у тој Васељени мојих 60 књига и у њима ЈА и нешто о томе како сам објављиво и писао па и Краће огледе 6.

____________



VII

како сам објављивао књиге
Увод
Да би читалац разумео о чему говорим, дајемо краће објашњење. Читаоцима који се баве овим темама сувишно је. Устанци... револуције... еволуције су законите... Формације родовска, робовласничка, феудална, капиталистичка, социјалистичка. Постоје и прелазни периоди... Ради се о вековима...
Наша тема су рестаурације.
И рестаурације су законите. И изрођавање класа је законито.
Читалац мора оперисати са вековима. Ето јуче је била велика француска револуција 1789. године. Пре неки сат је била Октобарска револуција.
Јесењин има стих: „Сви смо бедно привезани за животе своје“. Интелектуални малограђански пиљари, ћифте хоће да им се „стварност свега“, Не(Биће), Празина... одвије на длану. Они не знају да су „богови вечност задржали за себе, а смрт дали човеку, па су опет несрећни“.
Ето поиздаље лоцирамо Како сам објављивао књиге. Дајемо неку дубљу инфраструктуру за моје објављивање књига и прекида објављивања од тридесет година.
Мислим да је погодан „случај“ Бранка Ћопића. Да, упадамо у крупно филозофско питање „случај“ и законитост...
Сатирична „Јеретичка прича уздрмала је сам врх нове државе“. 1950. је година. Ђилас (по Ћосићу „најумнија српска глава“). „Све ново смрдуцка већ на све старо“. „...Летују у једној вили у Дубровнику...“
Тито: „...Сатире не могу да се трпе код нас...“ Да не разглабамо шта је све било док нису дошли у спрези са Западом „плаћени дисиденти“ и кључна ствар извоз „нашег највећег богатства – радника, сељака и интелектуалног пролетеријата“. Извоз који још траје на путу у „светлу и срећну будућност“ које има у неограниченим количинама из остатака СФРЈ која се још распада у компромису, а не пред УН, нашим уставом, Скупштином, повратком избеглих...
Лупешка ратна отимачина крвава када су убијана деца и продавани њихови органи.
Ја нисам могао онако како ја пишем о „црвеном цару“ и о „црвеној буржоазији“ да објављујем. О „црвеној буржоазији“ и „црвеном цару“ у зачетку њиховом и пре рата и за време НОБ, време свих седам офанзива, па после и осме.
Дакле – Јеретича прича, њена садржина има корене у НОБ-у, а и пре НОБ-а. Има корене у законитости рестаурације, прелазним временима, изрођавању... Те законитости важе и за писце и њихово објављивање и раздуживање са временима. Ето, Ћопић се раздужио скоком са Бранковог моста. Ја сам се колебао па се десило да тридесет година нисам објављивао.
Јеретичка прича је некако могла да избије у јавност. Не верујем да би приче о „црвеном цару“ и „црвеној буржоазији“ могле да прођу у „самоуправној несврстаној СФРЈ“. Приче о рађању изрођене нове класе од радника, сељака и поштене интелигнције. Приче које ће се крваво завршити у отимачини пљачкаша бивших република и још увек у отимачини око КиМ. Мислим да не би могле да прођу ни Прилози за биографију Ђавола, Прилози за биорафију Бога, Голешка богиња, У тами знака 2, па о Кишу, Бећковићу...


Естетика несврстана и ...
Постоји естетика примитивне уметности, књижевности више уз рад и религију...
Постоји естетика народне књижевности.. средњевековне... Постоји и естетика самоуправна – несврстана са „људским ликом“, „темпрално неутрална“. Да – нити смрди нити мирише. Естетика „плаћених дисидената“, „небеског народа“, „народа који не зна да мрзи“, али брзо учи „са посебним посланством“...
Постоји естетика, поетика соц. реализма која је нашла примену у капиталистичком реализму. Соц. реализам је бело цвеће према капиталистичком реализму виду рестаурације. Соц. реализам бар није употребљавао Бога, мада је „црвеног цара“, „белу љубичицу“, „плаву љубичицу“ славио као Бога на Земљи и у земљи СФРЈ. Капитал. реализам је у фукцији у којој су умешане и небеске силе „небеског народа“. У поетичком систему, поетичкој пракси су: лакировка, агитпроп, тенденциозност, политичка ангажованост... Довољно је у лакировки поменути: „небески народ“, „народ са посебним посланством“, „народ који не зна да мрзи“... Плаћени дисиденти, а нарочито „отац васколиког српства“ свирепи су и немилосрдни у лакировки и у другим поетичким својствима „српског народног бића“ „зле коби и усуда“. Наравно свих 6 република и две покрајине су у тим поетичким својствима, али са специјалним условима и степена развитка. Важно је да та лакировка доприноси рестаурацији и распадању СФРЈ, крвавом распадању које у Србији још траје и видећемо... Век распадања раван је веку распадања пластичних кеса. Распада се и загађује све око себе па и...
У употреби су национализам па чак и етношовонизам. „Да се врате динарци одакле су дошли“ итд.
Шест поетика република и две покрајинске поетике у служби рестаурације и у служби интернационале крупног капитала, глобалног села. Мислим да су и Уједињене нације у тој служби...
Да, још једном кажемо: растаурације су законите и дуго трају. „Развитак друштва иде цик-цак“ – каже Лењин. Рат – крвави вид привреде и разрешења унутрашњих противуречности оружаним средствима.
...Сви певају оде „љубичици белој“, „љубичици плавој“, „највећем сину југословенских народа и народности“. Ако се овако настави са рађањем, будући песници ће певати и о народности Срба...
Но, да сам објављивао сигурно бих и ја певао оду, химну „љубичици“, „највећем сину“. Можда не „белој“ и „плавој“ љубичици но „тегет“ и „драп“ химну. Химна „Боже спаси, драп љубичицу и сав СФРЈ род“.
„Шушка се шушка“ – о Титу песма Радовић Душка итд, итд... Есејиста хушка...


Књишка слика поетике


Без бола и јада – речи парада.
Напућене усне – лажне гнусне.
Ту су и риме не знам им име,
Вашарска ревија лепоте,
риме се свирепо коте.
„Звекетаве“ – лажни снови јаве
„Та манте!“ – Какав Данте?!
Лажна „логика срца“:
ту и душа грца, грца;
„Небески народ“, неба свод;
Без срама и стида
Лажно о патњи Вида.


Моје дечије објављивање
Наравно, да кажем грубо, као и сва деца у сеоским породицама, учио сам причање и певање песама од живих речи, прича, песама, живота. Учио сам о „светињи приповедања“. Можда највише од стрине Вукосаве. Од мајке Росе мислим да сам највише научио о слободи према речима, па и стварању речи... Неки младић је имао крива уста. Она га је назвала кривоусниле. Била је неписмена. Отац је некако ванредно завршио четири основне. Волео је да чита. Четрдесет прве-друге читао је Свето писмо и тумачио га је мајци.. На мене није обраћао пажњу. Читао је и неку књигу СКЗ.
Били смо избеглице у селу Трновчу код Петровца на Млави. Ишао сам у основну школу, а у први разред гимназије ишао сам у Петровцу на Млави.
Остало ми је у сећању да смо у школи у Трновчу гледали неки скеч, шта ли је. Главни јунак СОСОНТИЈЕ. То ме је толико обузело да сам направио као неку сцену у ћошку једне собе и на тој сцени глумио Сосонтија. Терао сам две млађе сестре, и старију, већ девојку, да ме гледау и слушају мене Сосонтија. И не само то но су болесну сестру Олгу морали да донесу из друге собе да ме гледа и слуша. Она је у Трновчу и умрла и тамо је сахрањена. Родитељи да ме скину с врата мало гледали, али много ме похвалили.
У Приштини, где сам наставио гимназију, као дете састављао сам песме са темом из породичног живота и окружења. У једној остави поред степеница за спрат, нешто к'о неки дугачки сандук стављао сам те песме... Мислим да сам прекинуо једно време са писањем. Када сам их читао, нису ми се свиђале и поцепао сам их и бацио. Са својим драмским извођењем сам понекад наставио. Опет из окружења теме. Говорило се и о љубавним темама... О тој теми ја сам изводио неку представу. Обучем неку сукњу и убрадим мараму и играм Томанију безобразниццу. Наравно било је непријатности и у породици и у комшилуку. Када сам поодрастао схватио сам колико је то било непријатно... Да, моји „јавни“ драмски наступи и моје промоције „поезије“... Мислио сам да је читанка све. Мислим да сам за време распуста после првог разреда видео у излогу књижаре књигу Командант снежне тврђаве. Вероватно превод са руског и купио сам је. Касније кад је почела лектира, читао сам, али на глас. Нисам био навикао да читам у себи. Целе романе и збирке прича на глас...
Мислим да су професори посебно ценили моје писмене задатке. Читао сам их збуњен пред разредом. Професорка Милева Арсенијевић и Радмила Спасић. Био сам миран ђак. Замуцкивао сам и другови су ме задрикивали: „Ш Ш Шовинизам“. Моји одлични писани задаци нису сметали да понављам 7. разред. Слабе из математике, историје и српскохрватског трећа слаба професорке Милеве Арсенијевић. Остало ми је у сећању да је Радмила Спасић неколико пута рекла: „Истераћу ти ја те твоје бубуце из главе“. Вероватно је нешто ван односа Ја и српскохрватски утицало да понављам. Тешко сам поднео... Но, родитељи врхунски васпитачи, народног духа. „Па шта?!“ „Понављао, па шта!“ „Шта се све људима дешава“. Поред свега мислим да су они теже од мене поднели. Када сам матурирао, главне теме су биле код родитеља шта да им упишу деца. Право и медицина су главни. Моји родитељи: „Мијо, то ти што волиш упиши“. Наравно тако је и било.


Прве радове објавио сам...
У Стрмљењима. Часопис за књижевност, уметност и културу. Приштина, година V број 3. Мај-јун 1964.
У Стварању. Часопис за књижевност и културу, Титоград, број 11, година XIX, 1964.
У Стремљењима је објављен приказ књиге Драгана Симића: „Дрино водо“ („Просвета“, Београд, 1963. год)
У Стварању у оквиру Сусрета са књигама објављен је рад „Не иди мојом улицом“ (Радослав Ратковић, „Прогрес“, Нови Сад).
Мислим да оба рада имају доста есејистичког (покушаја, огледа).
Оба рада у неком смислу уметничког говора, метафоричног, симболичког из неке временске даљине наговештавају моје будуће књиге. Гледано историјски, филозофски, политички... Ово Дрино водо је у више мојих радова. Па ко хоће и у мојим Есејистичким драмама (Прилози за биографију Ђавола, Прилози за биографију Бога и Голешка богиња (Косовска девојка на Булевару ревоуције, Наша велика мајка). Књига Не иди мојом улицом у основи ствари има за тему белу кугу. Бела куга и у видљивом и у тананом сплету ствари присутна је у мојим књигама...
И занемео сам. Скоро тридесет година нисам обајвљивао.
Није било лако. Издржао сам. Ето сада сам у 89. години. Неки да кажемо нагон за читањем. Најчешће уморан после часова, скоро устрчим на IV спрат, нешто поједем и чека ме отоврена књига, страна. Да, целог живота лежећи читам. Био сам ишчашио вилицу читајући налакћен... Да, из разних области. Можда мало више из белетристике. Избор здраве хране и ерос никад нисам занемаривао као ни рекреативну активност, посебно пешачење. То је нека моја инфраструктура за ћутање писца у мени.
„Последњи израз свих мисли и најједноставнији облик свих настојања јест – ћутање“ – Иво Андрић
*
„Људи се боје човка који ћути, али презиру човека који много говори“ – Јован Дучић.
*
„Не да ниси способан да говориш, него неспособан да ћутиш“ – ЕПИГРАМ
*
„Нико није образован пре но што научи ћутати“ – Арне Гарбог.
*
„Ко ћути, нека га тару бриге; човек остаје скривен под језиком“ – Гете.
*
„Опрезно ћутање светиња је мудрости“ – Балтазар Грациан.
*
„Човек је најзанимљивији кад ћути“ – А. Г. Матош.
*
„Најбоља употреба речи је потпуно ћутање“ – Чуанг-Це.
*
Моја мајка Роса када ме је корила и васпитавала, говорила ми је „Најлепши си кад ћутиш“. Ето она је и лепоту укључила у дефинисање ћутања. Естетско је укључила...
Дакле, ја сам ћутао тридесет година... Можда ме то ћутање штитило јер „људи се боје човека који ћути“, а ја сам био „способан да ћутим“. „Научио сам у образовању да ћутим“. Био сам „скривен под језиком“ и осећао сам да је „опрезно ћутање светиња мудрости“. Да, доследно сам се држао Чуанг Цеа: „Најбоља употреба речи је потпуно ћутање“.
Колико је све то вредно и тачно нека показују моје књиге и будућност. Но сада додајемо и следеће.
Ћутање насупрот логореји. Ћутање и биохемија у мозгу за различите врсте ћутања па и ово моје од тридесетак година. Есејистичко ћутање. Принудно ћутање.. Ћутање монаха у разним верама. Ћутање и усамљеност, самоћа, осама... Видови алијенације... Слобода и ћутање. Академске слободе... Слобода, правда, једнакост као економске категорије, а не прљава метафизичка апстракција у служби бирократских експлоататорских мистификација...
Крупно поетичко питање, питање поетика натурализма тока свести. Шта се дешава у глави пре изговореног... Да – да ли и ћутање од тридесетак година у „самоуправној несврстаној СФРЈ“... У „социјализму са људским ликом“. Главно у „људском лику“ је извоз „нашег највећег богатства: радника, сељака и интелектуалног пролетеријата“, некадашње „поштене интелигенције“. Јесте – за политичаре – „уточиште хуља“ народ је роба, потрошни материјал.
То су неки одговори на питање како се одржавао „црвени цар“ и у полету рестаурације „црвена буржоазија“. Одржавали су се, рецимо грубо – помоћу социјалне физике. Да не би екслодирало друштво је извозило народ, вишак народа. „Вишак жита“.
Помоћ Запада, наше старе реакције, извозно-увозних наших фирми у иностранству... Наравно и културни рат...
Бела куга на Западу и жеђ за јефтином радом снагом... Не ради се о социјалистима, комунистима. Рад се о рестаурацији у виду „црвеног цара“ и „црвене буржазије“ која је отела добра старој реакцији. Још се отимају две буржоазије – „стара“ и „црвена“. По судовима се вуку у вези са реституцијом.
Читалац можда мисли да сам „промашио тему“. Испад... Не. Морам да објасним инфраструктуру за моје тридесетогодишње ћутање, неписање. На крају у питању је и шири контекст мог књижевно-уметничког трајања.
И не само то, употпуњавамо контекст за моје ћутање, необјављивање књига и објављивање са цитатима из моје књиге Краћи огледи 5.
„Наравно ту су и општи процеси кретања друштва са унутрашњим специфичностима и степеном развитка.
Можда у том општем контексту посебно место заузима Како победити Словене?. Питање које неке мучи кроз векове. Неки од давних одговора: „Уништити им породицу“. Волим да цитирам првог човека ЦИА-е Алена Даласа: „Словене ратом не можеш да победиш. Ми ћемо им дати лажне идеале и они ће сами себе уништити. Ми ћемо наћи истомишљенике, своје савезнике и помоћнике и у њиховој домовини. Честитост и поштење биће исмевани и сматраће се остатком прошлости. Подмуклост и дрскост, лаж и превара, пијанство, наркоманија, хомосексуализам, издајништво, шовинизам и међунационална мржња... Све ћемо то неприметно култивисати у свест људи“.“
„Наравно, културни рат подразумева и филозофију и метафизику.
Елитно име Запада у културном рату је Збиљњев Бжежински. Американац, Пољак. Његово није да зна историју, филозофију... Његово је да акрактивно напада комунизам (СССР, Кину, Исток...). Да правда крваве ратове, противуречности капитализма које свој народ и народе света схвата као потрошну робу, материјал. Његово је да збуњује народ: „пучину, стоку грдну“ (Његош), „крдо“ (Флобер), „стадо“ (Милтон).
Јесте – то је његово, а мје је да искрено и поштено кажем о свету у коме живим.
Јесте – у све то Збигњева Бжежинског као Словена, Пољака да зна како се могу победити Словени по мишљењу шефа ЦИА-е.
Но ево шта каже Збигњев Бжежински: „То нису социјалистичке, већ комунистичке, бољшевичке, бандитске творевине! То су земље које су узурпирале пљачкашком тиранијом бирократа и убица!“
И он је духовна елита времена!? Ћифте, пиљари глобалног села не знају да су револуције и рестаурације законите.“
„И прекинуо сам објављивање. Прекид је трајао 30 година. Тешко да бих могао то шта ја пишем да објављујем. То, углавном то што се налази у мојим радовима. Рестаурација... „црвени цар“... „црвена буржоазија“... Самоуправни несврстани замах рестаурације и нове шверцерске, лупешке, крваве „црвене буржоазије“ на челу са „црвеним царем“.
Поштено говорећи ја сам искористио крвави распад СФРЈ. Распад који још траје. „Црвена буржоазија“ и други. Нико није хтео ни могао да се бави мојим књигама па ни трилогијом Есејистичке драме, па ни Прилозима за биографију Ђавола, па ни књигом У тами знака 2, превредновањем... Можда и књигама о Лукићу.
Девиза културног рата, специјалног рата је „Само будале говоре о чињеницама“. Мислим да сам „будала“... Мислим да се и Лукић бави есејистичком чињеницом Прилози за биографију Ђавола. Наравно пре свега бави се чињеницама живота у својим књигама и уопште радовима.
Не обраћа се много пажње на нас... И добро је што је тако. Мислим да ми колико толико обраћамо пажњу на себе. Ето и овај Лукићев рад о мојој књизи то потврђује и моје писање о њему.“
У Краћим огледима 5 објављен је и мој рад о књизи Мирослава Лукића О Мркићевим Прилозима за биографију Ђавола. И мој рад и Лукићев сматрам као допуну ове теме – теме моје ћутање, моја самоћа у царству „црвеног цара“ и „црвене буржоазије“ у законитој рестаурацији која носи и законито изрођавање. И једно и друго иду на крају кроз крваво разрешење у виду распада СФРЈ, разрешење које још траје па и у виду пута у „светлу и срећну будућност у Европу“. Не бринимо у „светлој и срећној будућности“ има неограничено места. Садашњост и прошлост су тесне.


Са ким га год упознам, он напише књигу о њему“
(Теме, а не писци)
Књиге мене пишу. Књига је мртво слово на папиру. Читалац га оживљава. Колико читалаца толико и књига једне исте књиге, па и књига једног читаоца у разном његовом добу. Негде у томе се налази и мисао Блечића – „Са ким га год упознам, он напише књигу о њему“.
Сам избор књиге о којој ће неко писати је део тог оживљавања књиге, мртвог слова, и индивидуе читаоца, овде есејисте.
Мислим да сам овим што говорим у оквиру модерне теорије књига – њен аутор и читалац.
Објавио сам око 60 књига и у њима говорим о око 80 писаца. Претежно о лирици. Књиге имају своје „монограме садржине“ – наслове. Прве три имају наслове Поетика древног и модерног, Поетика древног и модерног 2 и Поетика древног и модерног 3. Можда из неке вере у број, његову симболичку супстанцу, последњих пет-шест књига називам са: Краћи огледи 1, 2, 3, 4, 5 ево и 6. Вероватно у питању нека моја старачка лењост коју мрзи да дâ прави „монограм садржине“ (Шопенхауер), име књиге, центар теме – наслов.
Прве три књиге су објављене у Звездари код Милорада Блечића. Веома значајан и за промоцију мојих књига и мене као писца.
Он је говорио о мени: „С ким га год упознам, он напише књигу о њему“. Мени је симаптичан тај комплимент, али у основи ствари није баш тако, није баш тачан.
Ето у Поетици древног и модерног су два аутора – Владимир Цветановић и Владимир Бован који се баве приређивањем и објављивањем народне књижевности Срба на Косову и Метохији. Покојног Цветановића сам упознао, а Бована не. Никада се нисмо срели ни чули. Не знам да ли је жив.
Мислим да је овде моменат да кажем да сам 2013. године објавио Тајне горанског парнаса о књизи Харуна Хасанија Горанске народне песме. Блечић ме није са њим упознао. Са њим сам се упознао мислим 2014. Однео сам му тридесет примерака моје књиге.
Мислим да је Хасанијева књига прећуткивана и поред толиких Србенди, и САНУ, и Српске књижевне задруге. Поред њих није објављен ни Јастребов. Он је тек пре две године објављен. Познаваоци ствари знају шта говорим. Блечић ме није упознао ни са Мирославм Лукићем. Са њим сам месец дана радио у истој школи. Са више њих није ме упознао Милорад Р. Блечић као на пример са Драгољубом Симоновићем, Мирославом Тодоровићем, Јованом Дујовићем (Да... Његова пема о Титу). Са Дујовићем се никад нисам срео...
Мислим, а нисам баш сигуран, да ме Милорад Р. Блечић није упознао са Богом, Ђаволом и Голешком богињом. О Богу и Ђаволу сам написао обимне есејистичке драме под насловом: Прилози за биографију Бога и Прилози за биографију Ђавола. О Голешкој богињи (нашој великој мајци: Косовка девојка на Булевару револуције) је опширна драма. Но, будући да је и Звездара била на Булевару револуције, а и сам назив Звездара дозвољавају могућност да ме је бар ирационално Блек упознао са Косовком девојком на Булевару револуције.
Не знам... Многи су ми слали књиге.


Знам сигурно
Знам сигурно да ме Блечић – Блек није упознао са Ђаволом па сам написао у вези са њим и о њему моје три најважније књиге есејистичке драме: Прилози за биографију Бога, Прилози за биографију Ђавола и Голешка богиња (наша велика мајка: Косовка девојка на Булевару револуције).
Ево овде прекидамо ток мисли, осећања, маште и воље и испричаћу мој сусрет са Ђаволом и то баш на Булевару револуције, на Звездари. Као и што приличи божанском Не(Бићу), Празнини, Стварности свега, сусрет есејисте и Ђавола на Звездари и Булевару револуције, а не на неком другом месту... Наравно читалац који мисли да је нарушен добар стил (а „Стил је човек“) овим прекидом може прескочити овај испад, ексцес стилски. Ексцес показује да је Ђаво увек ту, и да је он креативац и да хоће да покаже да није баш тачно да сам писао о свима са којима ме је упознао Блек. Зелена пијаца... Неки тржни центар... Бувљак и то уз саму трамвајску пругу. Поред бувљака постеље бескућника који ту дотрајавају... Ту је и јавни WC где се роје и хомићи.
Ишао сам мучан, снужден, забринут око скупљања пара за објављивање књиге.
Одједном искрсну однекуд непознат човек испред мене. Повисок, ухвати ме за рамена и поче да ме дрмуса. Дрмуса ме, али не осећам терет његових шака, руку. Схватам да је нека сила, енергија друге врсте... Да, нема ко други но Ђаво. Струјала је око мене мисао: „Најскупља реч“... „Отац васколиког српства“... Нема ко други но Ђаво. Било ми је чудно да нико од пролазника не обраћа пажњу на нас. Да, Ђаво. Аветан, блесаст, „одлепио“ како би рекли млади... Није Ђаво као некад.
Дрмуса ме и каже: „Где си људино?!“ Никако да престане да ме дрмуса. „Где си, јебо те Бог? Сто година те нисам видео“.
Сину ми кроз главу – Јесте: он је Ђаво. Нема ко други. Он све подмеће Богу па и ово „Јебо те Бог!“ А она аветиња од Бога, „сенилног деликвента“ не схвата да му Ђаво подмеће зло које ради „небеском народу“, „помазаном народу“, „народу који се догодио“, „који не зна да мрзи“...
Помислих: „Да заврши са овим дрмусањем па да бежим“.
Па кад заврши са дрмусањем у стилу епског „чојства и јунаштва“, у стилу: „Србин имаде што нико нема“, пита ме за „јуначко здравље“ и као што приличи јунацима: „У грло се грле“, „у јуначко целивају лице“. Не могу да се ишчупам из загрљаја. Сину ми кроз главу: „Срби се љубе три пута“ као изабрани, небески народ јер број три је свети број. Бројио сам верујући да ћу се ишчупати. Али, авај! Он и четврти пут, у други образ. И како сам се отимао, он нанишани и пето целивање у уста. Мумлао сам. Згадило ми се. Хтео сам да пљунем. Сетих се да и у светским књигама се говори о хомосексуализму, па и у једном од Јеванђеља... Осећао сам тежину вишка стискања „људине“, у оквиру „питања за јуначко здравље“.
Долазим себи и знам да му и у верама постоје како би у мом завичају рекли педераши, чак и „женски педераши“ који „могу да воде државу“. И да то није ништа и да сада по закону може да се уда јунак за јунака и Анђелија да се уда за Роксанду девојку и, и, и: АА! УХ! УХ! АХ! АХ!
Друга – господина Ђавола сретао сам у граду, али некако увек је другачије изгледао. Није ми се јављао. Увек је гледао некуд. Ја сам то користио и пролазио мимо њега. Вероватно он је све то знао. Једног дана у „пешачкој зони“ Кнез Михајловој приметим га на једно тридесет-четрдесет метара. Да бих га избегао станем поред једне просјакиње која је склупчано лежала и вероватно спавала. Помислих што није написала: „Пробудите ме у 13 и 30 и седамсто секунди“.
Он је стао поред мене. Схватио сам да је он и нисам хтео да га погледам. Говорио је: „Време је: Ја и ти и ОН, мој отац и брат... Знаш већ: оцеубиство... И Каинов грех. Да ја и ти да зајебавамо „сенилног деликвента“. Гледао сам у просијакињу и мислио о њеном скупљању плодова из самоупране нестврстане будућности... Охрабрио сам се и погедао у Ђавола. Није га било...
Сутрадан је почело моје писање Прилога за биграфију Ђавола и касније Голешке богиње и Прилога за биографију Бога.
Ево Ђаво је умешао прсте и у писње овог мог рада о томе Како сам објављивао. Да му испуним жељу која се подразумева и зато јер је Ђаво и по вокацији креативац. Али је и важно да ово што следи – објашњава то зашто сам ћутао 30 година, зашто нисам објављивао а и користи теми како сам објављивао. Онима који су преживели то време је јасно зашто нисам објављивао. Борцима против комунизма, колективизма у оквиру културног рата је објашњење: комунизам. Не, то није комунизам то је антикомунизам. Изрођени вид рестаурације законите.
Ја нисам био у стању да у неке поетске трице и кучине увијам у метафоре, синестезије, оксимороне, параболе, алегорије, алузије... и ко зна које и какве стилске фигуре од њих 240-50. Уз сво поштовање песничких израза па и негативних утопија. Ја нисам био у стању да оперишем са „најскупљом српском речју“, са „злом коби и усудом српског националног бића“, „васколиким српством“... Све то у служби, у крајњем, интернационале крупног капитала. Из моралних разлога као грађанин, али и из моралних разлога као писац нисам могао да објављујем.
Ко би објавио у СФРЈ која је на путу у „светлу и срећну будућност“ под руководством „највећег сина наших народа и народности друга Тита“. Будућност која води у распадање СФРЈ. А СФРЈ има дуг век распадања као најлон кесе. Тек у ЕВРОПИ биће темељно распадање „васколиког српства“. Ко би и како онда објавио ово што следи: „Друже Црвени царе, срећан ти рођендан. Боже правде спаси сав род СФРЈ и Црвеног цара или ти „највећег сина наших народа и народности“ званог „љубичица бела“, „љубичица плава“, „драп љубичица“, „тегет љубичица“. Друже Боже правде, страшно те замољавам узгред спаси и извезене раднике, сељаке и интелектуални пролетеријат (некадашње „поштене интелектуалце“), али не само извезене, но и оне који ће у „срећној и светлој будућности“ бити извезени. Аве Црвени царе на челу црвене буржоазије!


И овде рецимо
Моје прве књиге објавио сам у Звездари Милорада Р. Блечића. Неки секретар био је Мирослав Мијатовић који је за издавача потписан. Реализација МИД Инжењеринг. За мене је интимно био занимљив Мирослав Мијатовић. Без неког формалног образовања великог. Био је директор Прецизне механике и као пензионер секретар Звездаре. Умро је од срчаног удара. Он ми је значајан зато што је волео да са мном разговара о времену, простору... О неким темама филозофско-мистичним... Некако смо то крили као неку тајну. Неколико пута смо се нашли у граду и у ресторану седели, разговарали... Ето отимали смо се стварно ко ће да части. Размењивали смо неке књиге. Поклањао је он мени, ја њему, али да не примете други.
Поменуо сам га у некој књизи као: „Мој пријатељ са Звездаре Мирослав Мијатовић“. Говорио сам му да ћу о његовом било којем тексту написати рецензију. Ето, логика његовог срца то је спречила. Престало је да ради, издало га је пре но је објавио то што је писао... Но, има неке истине у томе што је говорио Милорад Р. Блечић чувени Блек. Да, јесте... У моди су били неки надимци који личе на Џек... Ипак, као што говорим, биле су у питању теме које ме окупирају, а не познаници Блекови. Неки су ме питали: „Како, бре, можеш о свему да пишеш?“ Била је нека загонетка зашто не пишем о познатим живим и мртвим... Писати о народној није баш провокативно...
Ако се мало боље погледа, види се да су у питању теме а не они са којима ме је упознавао Блек. Ко зна колико сам добио књига од непознатих директно или поштом. Зар ја да не пишем о народној књижевности Срба на КиМ. Или да не пишем о народној горанској лирици. О Ђаволу, Богу, Голешкој богињи. Сигуран сам да ме Блек није са њима упознао.
Но када смо у Звездари Блека још ћемо нешто рећи кога сам у њој упознао.
Упознао сам Јовицу Бојића који је радио графичку и ликовну опрему мојих књига. Ја сам се распитивао, као радознало дете, како се то ради. Естетско у вези са мојим књигама. Мислим да је ценио то моје искрено распитивање за креативност којом се бави...
Упознао сам проф. др. Ранку Кујић која је била и рецензент мојих књига. И у старости лепа жена. Причала је да су у Енглеској фотографисали њене ноге а у потпису је писало Енглеске ноге. Заиста интересантна жена. Могао си са њом да причаш о свему, на свим нивоима мишљења, осећања, маште и воље.
Упознао сам проф. др. Светозара Милића математичког логичара. Високе апстракције казане математички. Волео је да причамо о разним темама. Ја сам волео да причам о математичкој логици. Ја сам лупао. Мислим да су та моја лупања била њему заниљива, провокативна. Једном ми је рекао да су га Кинези цитирали. Поклонио ми је једну своју књигу.
Упознао сам проф. др. Миодрага Сибиновића. Опет ја без устручавања пред људима високо емоционалне интелигенције причам слободно. Са њим сам причао о превођењу. Поклонио ми је своју књигу о превођењу. Доживео сам га као човека са тананим етичким осећањем који јасно схвата и непосредно окружење као и „стварност свега“. Ето десило се да сам после двадесет и више година објавио једну станицу о њему у књизи Краћи огледи 4 и у књизи Краћи огледи 5 обимнији рад о његових 11 песама објављеним у Савременику. Треба да му дам примерке, ако је жив... Да – Корона, Ковид 19 се надмудрује са човеком. Без позе, без задње намере, са дечјом радозналошћу, раздраганошћу при сазнавању од њих.
Код професора Милоша Бандића био сам у стану. Преко Блека тражио је да га посетим. Имао је неколико мојих књига. Користио сам његов рад о Коренима Добрице Ћосића у тумачењу ђацима. Блечић ми је рекао да он нешто пише о мојим књигама. Волео је да ме сретне, али ја сам избегавао да причамо да не помисли да то радим да би писао о мени. На жалост смрт се умешала.
Овде треба да поменем и глумицу Јелену Жигон. Она је на неколико промоција мојих књига читала одломке из мојих књига. Да, читалац разуме – ја намерно кажем: читала. Код прве промоције Поетике древног и савременог, она ми се телефоном јавила и питала: „Како да прочитам? Како да тумачим?“ Ја сам рекао: „Наравно, не неутрално читање... Ја их доживљавам као нешто убрзано са дозом гнева“. Мислим да се тога држала и на следећим промоцијама мојих књига.
Моје ширење познанстава као код свих људи иде као ширење вируса Корона, Ковида 19. Један зарази пет, а тих пет сваки посебно зарази по пет... Блек је био веома комникативан као човек. Друштвено активан и уз то и издавач. Звездара на Звездари. Лако се налази. Задња, последња станица трамвајска, стара окретница.
Наравно, Како сам објављивао је сложено и мучно питање. Неки су мењали моје текстове о њима. Брисали где је гад негативно писао о њима. Неки у име мене себе хвалили. Неки су били против објављивања мојих књига. Неки су неки. Увек их има.
Но, за мене су исти и Шекспир и неки наш песник пригодних тема. Да – ради се о теми. Тешке незналице – „фине фрајле добро васпитане“, „црвене буржујке“. Неке „поете“ питају ме за интелигибилност: „Па шта ти је ово?!“ Питају за „федер месо“ – „Па шта ти је во?“. Ја кажем: „То је курац“. И ја њих често питам: „Па шта ти је ово?!“ „Па занаш то је оно...“ Надреализам... Знаш „несвесно“.
Неки певају и кажу „црно“. Ја поновим то и кажем есејистички да он(а) каже „црно“ и он(а) се наљути. Неће да прими књигу. Антрополошко својство човека је да се брани да није крив. Наравно, као што смо већ рекли: самоуправне-несврстане поете, плаћени дисиденти највише су осетљиви на „црвену буржоазију“, „изрођавање комуниста“. На „црвеног цара“ и тако и тако. „Црвена буржоазија“ – „црвене буржујке, добро воспитане фрајле“ и „воспитани бећари“... Да изрођење комуњаре у отимачини са старом реакцијом... Но нека се тиме баве стручњаци.
О горанској народној поезији, о косовско-метохијској народној поезији Срба. За мене је немогуће да ја не пишем о гранској народној пезији, о поезији српског народа на Косову и Метохији, О Титу Јована Дујовића а да пишем хвалоспеве „плаћеним дисидентима“, поетама “небеског народа“ који су средство Запада, у крајњој линији средство интернационале крупног капитала.
„Што не пишеш о Бори, Његошу, Светом Сави... О Васку Попи, Миодрагу Павловићу...?“ „О Вуку?“
Има ко да пише о Вуку. Ја пишем о горанском Вуку Харуну Хасанију. О ономе што није стигао Вук, а раде Цветановић, Бован...
Пишем о интимним изазовима, а не онима са којима ме је неко упознао. И сам сам тражио изазове...
Какав је изазов Бела књига Миодрага Павловића. О Белој књизи (без речи) објавио сам рад од око 80 страна. Ах+(крст) сигналистичка песма Слобдана Вукановића у којој је само реч АХ. Књигу сам о њој објавио у близу 200 страна. О „поеми“ Пуцањ у говно родоначелника сигнализма објавио сам књигу од око 100 страна... Да – сигнализам.
Велики изазов за мене је и „поема“ састављена од питања Шта је у питању Рацковића о којој сам објавио обимнији рад. Зар поред таквих изазова за мене као есејисту да прођем и да пишем конфенцијске, књишке критике на дела „плаћених дисидената“. Да пишем о „бардовима“ официјалне, бирократске, режимске... књижевности. Бардовима, позерима што БАРДИШУ књишким дубокоумљем забринути за „злу коб и усуд српског националног бића“ И у тој забринутости не виде ни Јастребова, ни горанску народну поезију, не виде ни, ни, ни...
Наравно, званично се не види и научно песнички подухват професора др. Драгољуба Симоновића, аутора више хиљада научних и песничких радова. Аутора чија је економска књига преведена на италијански и кинески (у 4 милиона и двеста хиљада примерака објављена).
Да – то је забрнутост за српско национално биће. Није забринутост у окретном фразерству о „небеском народу“. О „најскупљој српској речи“... О неким Симоновићевим књигама објавио сам осам књига.
Мирослав Лукић је писац о коме сам објавио неколико књига и неколико обимнијих краћих радова.
Ево прилика је и нека обавеза да поменем неке за које знам да су умрли, а о којима сам писао:
- Милорад Р. Блечић, Душица Илин, Владимир Цветановић, Душан Мартиновић, Богислав Марковић, Војислав Бубања, Драгољуб Симоновић, Василије Тимотијевић, Војислав Брковић, Никола Рацковић, Добрица Ћосић, Миодраг Булатовић, Иво Андрић.
- Сликари: Мића Поповић, Љуба Поповић, Снежана Б. Стефановић, па и Пикасо.
- Певач народних песама на Косову и Метохији Јордан Николић.
Јесте – писао сам о многима па и онима са којима ме је упознао Блек – Милорад Р. Блечић. Али пажљиви преглед књига говори о томе да су у питању теме, мотиви који мене изазивају, провоцирају, а не име, углед који за потребе режима неко ужива па и неко из историје књижевности... Вредност је у теми која мене изазива. Есеј је субјективно научна ствар... Истина, али и субјективно казане... Да, ја нисам писац студија, критика, приказа. За приказе треба дар који ја немам, као што немам дар ни за студије.


Моје књиге као лична увреда
О томе сам већ понегде у мојим књигама онешто и рекао. Рецимо на 42. страни Краћих огледа 5 кажем говорећи о Драгољубу Симоновићу:
„Сва права дубља комуникација су књиге. Пре свега његове књиге и моје о њима. Мислим да кажемо грубо да су му се моје књиге о његовим свиђале, мада ја не пишем књиге да би се некоме свиђале па ни аутору о коме пишем. Пишем због себе и ради себе, а заиста сам веома много нашао себе у књигама Симоновића. Не знам да ли је то његова мана... Можда и овде да кажем бар једна четвртина писаца о којима сам писао (и позитивно) избегавају ме. И више њих о којима нисам писао, али су читали моје књиге Прилози за биографије Ђавола, Прилози за биографију Бога, Голешку богињу (Косовку девоју на Булевару револуције) и посебно У тами знака 2, избегавају ме и доживели су књиге као личну увреду. Да – велики комплимент за мене...“
Неки примери. Млад песник. Неки су ми рекли да се хвалио мојом књигом о његовој. Послао сам му Прилоге за биографију Ђавола. Људи су ми рекли да га је књига страшно погодила... Цитирао им је делове... Сајам књига и отишао сам на штанд где је он и његове књиге... Једва, на силу ми је пружио руку... без речи... Седео сам једно време. Пролазио је поред мене... Неко мучење... Мислим – он је искрени верник без неке дубине религиозно-филозофске. Било ми га је жао. Никад се више нисмо ни чули ни видели.
Све три моје есејистичке драме делују као личне увреде. Дакле идеолошки, али у добром делу и еротски сексуални разлози. Мислим да су на еротско – сексолошко осетљивије песникиње.
Писци, песници кажу метафизички... у стилским фигурама којих има 250 (по руским формалистима), кажу о истинама, Истиама, ИСТИНАМА њиховог трајања у стварности. И сада ја као читалац, есејиста мога кова, то што они кажу „преводим“ на језик критике и есеја. И ја сам крив што кажем оно што они кажу. Да „губи се у преводу“. Ипак мислим да су они више „криви“ за тај „губитак у преводу“. Можда нам може помоћи Јесењинов стих: „Сви смо бедно приковани за животе своје“. Наравно и они и ја чији је живот, претенциозно речено речима физике – „стварност свега“.
Докле иде та реакција аутора на моје књиге говоре и случајеви. Књига објављена. Ја јављам. Дечја радост, раздраганост. Пре но што је и писац дошао до примерка од мене, добио је примерак од другог. И више пута сам покушавао да му дам примерке и нисам успео. Не диже слушалицу... Одбија да прими књигу. Ето два примера таквог односа.
Већина у библиографији о њима избегава да ставе моју књигу, или књиге. Избегавају сусрете и на улици и на промоцијама. Тако грубо се склањају од мене. Тобоже траже неког. Или ако је неизбегнут сусрет онда следи лажна раздраганост... Разлози су углавном политички... Пре двадесет-тридесет година биле су прихватљиве неке идеје, званично прихватљиве. Сада је друго време... Потребна им је другачија биобиблиографија... Сметају им моје похвале њиховим књигама, а скакали су од радости због тих похвала. Неки су били у издавачком свету против објављивања мојих књига.
У сећању ми је једна промоција. Шијаковић је говорио о једној књизи једног писца. А о мојој књизи треба да говори други. Нема га. Време пролази Шијаковић листа књигу... Већ 10-15 минута и нема мог промотера. Кад је Шијаковић завршио, поче да говори о мојој књизи. Мислим да је на основу прелистаног говорио десетак минута. Поуздано, чак је и два цитата навео из моје књиге.
Са мојим несуђеним промотером после дан-два сам се срео. Као да ништа није било. Нити је он помињао нити ја зашто није дошао.
Неки су објавили неки мој рад о њима, али су из рада избацили све што је иоле било негативно о њима и њиховој књизи... Неки су чак и код издавача ишли и мењали мој текст...
Неки су ме сматрали за блесана, аветињу, будалу и обећавали ми да ће објавити мој рад о њиховим књигама. Вероватно су то уписали као свој успех јер су ме „прешли“ најтачније речено „прејебали“ да напишем рад о њиховој књизи. Радови су остали у рукопису. Разни уредници одговорни у виду „чојства и јунаштва“ су тражили рукописе... Вероватно их нису објавили из политичких разлога. Ето да им не помињем имена. Нека читалац све то узме као опис мојих „стилских вежби“.
Они који стално заузимају текуће ставове, а нису свссни да ставови њих заузимају заједно са „плаћеним дисидентима“, вероватно су се са чуђењем питали: како и зашто он пише о неким непознатим, а не о Попи, Павловићу, Селимовићу, Крлежи и другим... Но, писао сам о Ћосићу, Булатовићу и Бећковићу. Писао за просторе апсолутне прећутаности. Ипак, пожаревачко Браничево је објавило као друго издање Превредновања – Три витеза рестаурације, број 3-4/2019.


Психијатријско жариште
У неколико мојих књига, у другом контексту, помињем психијатријско жариште дуал-унитарности. Увек избегнем да објасним како се у психијатрији тумачи. То ћу и сада урадити.
Из психијатријског жаришта дуал-унитарности рађају се циције, религиозни фанатици, коцкари и националисти. Бар ја никада нисам из медија чуо, прочитао о томе. Политичари и те како то психијатријско жариште могу да користе. И опозиција и власт. За то су погодни националисти и религиозни фанатици. Можда се о коцкарима психијатријски највише говори. О цицијама мање.
Да – наша је тема овде и сада: писци циције, тврдице, шкртице. Слободно рецимо тврдичлук хара међу писцима. У „проклетости, „уклетости“ тог цвећа зла има на претек. Кад све ово говорим, говорим при пуној свести да разликујем немаштину и штедљивост од цицијашлука. Намножили се гребатори. Наравно познати су у круговима. У тренуцима када треба платити. Многи се крију иза боемског живота, анегдота.
Заиста неко ко има јаснију свест о психијатријском жаришту дуал-унитарности и историјску свест нашег народа, бар у XX веку, мора циције дубоко жалити. Мора жалити упркос грдних непријатностима које доживи око објављивања својих књига. Тврдичлук паралише логику, па и „логику срца“ која је важна у животу писаца.
Нека нам афоризми помогну.
„Тврдицу нико не сажаљева“ – албанска народна пословица. Ето ја сажаљевам.
„Тврдичлук је обележје глупана“ - арапска народна пословица. Тешко се са тим сложити јер има и те како генијалних који су тврдице.
Ево и Дучић да нам помогне: „Тврдице нису тврде само у питању новца, него и у питању пријатељства и доброте“.
Ако идемо даље можемо се питати: а у питању ероса и секса? Можада Волтер измирује: „Тврдицу људи мрзе зато што од њега не могу ништа извући“.
Новац...
Ето опет албанске народне посовице: „Човек чини новац, а не новац човека“
Ево још о „изопачавајућој сили новца“ (Маркс): „За новац је и Бога могуће купити“ - корејска народна пословица. Моје искуство о таквој куповини показао сам у Есејистичким драмама: Прилози за биографију Бога и Прилози за биографију Ђавола па и у Голешкој богињи.


Тврдичкук, Новац и - КЊИГА
„Књига је велика ствара ако се човек уме њоме користити“ – Блок.
„Тешко је без књига“ – Лењин.
Они о којима сам писао, а који знају да је „књига велика ствар“ и да „је тешко без књига“ постоје и није их баш мало на мом библиографском списку. Они знају да „новац не чини човека“. Можемо рећи: „Новац не чини песника, писца“.
Самоуправни, несврстани џамбаси, менаџери. Посредници између књиге и официјене идеологије: ОЗНЕ, УДБЕ, комитета... па ко хоће и Неба и доњег света...
У све то умешао је прсте и тврдичлук а и „плаћени дисиденти“... И Како победити Словене и Бжежински... Умешао је прсте културни рат...
Све то и „изопачавајућа сила новца“ и грдно крвопролиће и модерним ОЗНА-ма, УДБА-ма... које су постале тананије, перфидније због модерних технологија. Зидови и зуби имају уши, очи су свуда око нас... Нано-технологија шпијунира душу, логику срца, крике молекола, вриске вируса и бактерија... Да, све то и ја у свему томе. И моје књиге и писци књига о којима сам писао књиге и краће радове. Њих око 80.
Да поменем бар неколико који имају дубље осећање реалности и свест о конкретном социјално друштвено-политичком стању. Свест о томе: објавити или не објавити књигу, књиге. „Бити или не бити“. Свест о краткоћи живота. Свест о надживљавању смрти књигом.
У томе о чему говорим издвајају се браћа Драгољуб Симоновић и Бранислав Јованчић. Затим браћа Мирослав Лукић и Александар Лукић. Ту је и Мирослав Тодоровић.
О књигама Драгољуба Симоновића објавио сам 8 књига, а о књигама његовог брата Бранислава Јованчића 3 књиге. О књигама браће Лукић објавио сам 5 књига и то само о књигама Мирослава. Млађи Александар је својеврсни учесник преко Заветина, учесник у вези са мном.
Зашто говорим о браћи? Говорим зато јер су пример у нашим условима превазилажења Каиновог греха – архетипа, матрице Библијске. То превазилажење је дато у књизи Детаљи живота Бранислава Јованчића. Књига, хроника породична, аутобиографска са ширим и дубљим смислом. Шта хоћемо да кажемо? Хоћемо да кажемо да та моја сарадња са њима има неку повољну инфраструктуру. Нема ни трунке од психологије ко ће кога да „пређе“, да „зајебе“ за динар. Потпуно су разумели моју муку. Хемијском оловком пишем радове. Не знам куцање на машини, компјутер је далеко од мене. Пазите: 11 књига рукописа пошаљем и, и, и – добијем 11 објављених књига.
Са Мирославом Лукићем... Ја диктирам, а Мирослав уноси текст у компјутер... Био сам у болници... Излазим и у штампарији је већ била главна моја књига о Лукићевим књигама – Сфера последње мистике.
У осећање реалности око објављивања књига пуна и поштена свест о томе: шта ко може и колико ко може. Мислим без задњих намера учествујемо у објављивању књига.
У том смислу осећања реалности, за мене је значајан и Мирослав Тодоровић. О његовим књигама објавио сам 3 књиге. Рукопис хемијском... Мислим да је имао неко осећање дуга према мени... То ми није било мило. И њему и браћи, и другима увек говорим: „Ја пишем због себе, ради себе, не ради вас“... Понекад кажем: „Захвалан сам за миље радости при писању, радости које ми обузима цело тело док пишем. Свеједно да ли пишем негативну или позитивну оцену“.
Велику радост, о којој говорим, изазвало ми је писање о књигама два Македонца који су и наши писци: Виктор Шећеровски и Ристо Василевски. Краћи рад о Душици Илин, Македонки...
Огледи о сигналистичкој песми – слици Ах+(крст) Слободана Вукановића. Огледи од 160 страна. Књига у којој је краћи рад о „А“ Марине Абрамовић.
Посебно је за мене атрактивна књига Нетко бјеше Дујовић Јоване (Три огледа о поезији Јована Дујовића). Тема његове поезије је Тито...
Помињем Богислава Марковића и Војислава Бубању о чијим сам књигама објавио краће радове, али ми је посебно Марковић помогао око уноса текстова у компјутер...
Дакле на овом „индексу“ су писци са дубоки осећањем реалности. Времена су таква каква су и у СФРЈ и после ње. Да кажемо на брзину: писцима је „света дужност“ да кажу оно што знају о свом времену. Велику помоћ сам имао посебно у издвојеним писцима. Мислим да моја помоћ њима није занемарљива.
Последњих, задњих неколико књига есеја су ауторско издање. Већина, па и писаца, пита: „Ко то плаћа?“ И у праву су. И овај текст у основи ствари говори о плаћању. Ко финансира? Ето издавачи...
А ја? Срећа је што не пушим, не пијем. Не трошим паре на плаћање лекара... Релативно мало једем, здраво се храним. Могу годишње да одвојим од пензије за објављивање једне књиге. Мало ми помогну и сестре – три пензионерке... Носим ко зна кад купљену одећу и обућу.
Један део иде на унос текста у компјутер. Поред свега па и IV технолошке револуције ја сам остао на хемијској оловци која је и данас за мене чудо... Сведок ми је госпођа Јелена Ђаковић која уноси у компјутер неколико мојих књига. И нека, нека уноси. Мислим са сврхом. Нека време каже.
Поред свега скрпи се за стотинак примерака па ће вероватно и за Краће огледе 6 бити.
*
Ја никада нисам говорио јавно, на промоцијама... Просто речено – ко зна из којих разлога нисам. То је вероватно ствар психолога, психијатара. Знам да сам као дете па и ђак гимназије замуцкивао. Знам да су ме другови зафркавали: „Ш Ш Ш шовонизам“. Вероватно негде у шестом, седмом разреду када сам одговарао на неко питање из српског. Ето радни век сам провео предавајући у средњој школи српскохрватски.
То моје усмено неговорење сам надокнадио у писаном есејистичком говорењу које има нечега, верватно би психијатри рекли, од „салате говора“.
...Релација лекар – пацијент. Релација писац и писац књиге. Лекар и пацијент лекар... Дистанца и идентификација у оба случаја. Мора да постоји трезвеност, објективнст према болести односно према делу и писцу. Писац не сме да има сентименталност... Да не увреди писца књиге. Тиме не ради против себе и против писца... Знамо да постоји официјена, режимска, бирократска критика. Знамо да постоји и критика „плаћених дисидената“. Критика у оквиру „културног рата“ који је вид борбе интернационале крупног капитала итд, итд.
Ја сам живео и живим у то време и на срећу народа и народности СФРЈ 30 година нисам објављивао. И после...


Ја – будући есејиста
Играо сам шах и то слабо... Говорили су ми суиграчи: „Мрчо, јадо...“ И тако залепило се уз мене и ово Мрчо, као надмак... Ето: Ш Ш Шовинизам и Мрчо...
Имао сам слабу оцену из математике. У оквиру активности омладине био је задужен друг из разреда, одличан математиар Томислав Чакић да мене и још једног учи математику. Ишли смо код њега кући. Мислим да је његов брат био негде амбасадор. У соби је била мања билотека и у њој књига Полни живот. Ја сам углавном читао Полни живот док је Чака објашњавао математику другом... Чака ме терао: „Мрчо бре, слушај!“
Мислим да је ту зачета и нека моја импресионираност женским телом. Да кажемо: научна импресионираност женским телом, као и неке идеје о креативном приступу женском телу, индивидуалном приступу који свако тело намеће, да кажемо, креатору. Да – свуд и увек креација, есеји... Касније сам читао све и свашта, можда најмање белетристику. Дођем до Фројда и читам... Дођем до Цвијића и читам... Дођем до Политичке економије и читам... До социологије... Увек антикарне... Уђем у књижару за спорт и купим неколико књига и читам. На улици, у антикврници, на сајму... Купујем и читам: филозофија, религија, мистика, сексологија, проституција...
Наравно читам са оловком, нотесом, хартијицама које се затекну... Маргине се користе... Да као и сви што раде при читању. Наши бардови праве од свега тога генијалну бардовску спрдачину. Када сам као ђак узимао књиге из библиотеке нисам смео да користим маргину за примедбе. Радио сам у средњој школи. У првој години ђаци купе читанке и друге књиге. И ја кажем: „Чија читанка буде уредна, чистих маргина, добиће за крај године јединицу“. Наравно после тога следи дуже објашњење како да се користи читанка и друге књиге.
Каква је моја радост била када сам вероватно негде у осмом разреду гимназије налетео на нешто о томе како су читали велики писци... Какве су маргине књига које су читали... Волео сам да замишљам оне које знам: шта ли раде сада? Сада у подне, ноћу... Волео сам да некако исто замишљам ликове, личности из романа, прича у смислу шта ли раде сада и да додајем ново у њиховом животу. Магловито сам примећивао да то шта ја замишљам, додајем почиње да се меша са стварним, и код живих и код личности из књига. Сигуран сам да је оно што сам измишљао (замишљао, домишљао, примишљао) живље и чвршће у биохмеији мозга но стварни догађаји. Живље ми је у сећању но стварни догађаји. Нешто маштано у превозу, парку, улици... се меша са стварношћу и носи превагу... Можда су и године у питању...
Ето из ове књиге – Краћи огледи 6, догађај на клупи у Ковиду 19 („Живот нек буја довека“) толико је жив да ја кад пролазим поред клупе живо се сећам шта се збило, и не бих се изненадио да сретнем и пензионера и жену. Ето, сам сам у стану и видим пензионера. Не личи на мене. Видим како устаје узима исечке из новина и полази. А она, луда жена, је већ 100 метара далеко... Још није пришао полицајац. Идентификација са оним што се описује. Није натегнута, није књишка. Лакоћа натопљена радошћу и самоодушевљењем.
Креација и лудило. И упућени и неупућени говоре о лудилу и ствараоцима, Но, ево бар неких наговештаја. Неко тумачење овога о чему говорим. Рана младост, садашњост и лудило. Лудило се дефинише као:
  • регресија на дете
  • као апсолутна слобода
  • као неспособност одлагања
  • лудило је у квантитету.
  • Регресија на дете. Вероватно та регресија подразумева и едо границе детета па и губитак едо граница расплинутих у ликовма књига и живим људима у мом окружењу.
  • Апсолутна слобода. Неспутавана мисао и машта супер егом, Над ЈА, Персоном. Апсолутна слобода мисли жене која седи поред пензионера и говори, прича. Тиме се показује и моја апсолутна слобода као писца.
  • Лудило као неспособност одлагања. Жена није способна да одложи скаредну причу о сексу, еросу. Исто и ја као исац нисам способан да не употребим у књизи такав говор жене. Но, мислим да је он чврст у мотивацијсом систему мојих књига па и ове Краћи огледи 6.
  • Лудило је у квантитету. Да, у количини. Није жена два-три пута употребила сексуалне мисли. Она је бар 10 пута употребила. Значи лудило је у квантитету. Моје лудило, као стилска одлика у употреби секс-еротских мотива је на путу квантитета.
Ипак лудило се не враћа из регресије на дете, а уметници и писци се враћају.
Наравно литература је богата на ову тему у којој покушавам и себе да лоцирам.
Иначе волим да цитирам Флобера: „Ја сам данас био љубавник, љубавница и коњ“. Он је био оно што је описивао у својој књизи. Ето ја сам нешто слично бивао у свом детињству као будући есејиста, па и писац Есејистичких драма.
Пример Горког. Описивао је самоубиство женског лика, личности... Она забија себи нож у груди... Горки је пао у несвест и на месту где је замишљао забадање ножа на његовим грудима имао је плик... Ето кратко о 2-3 странице о догађају. Да – „лудило“ писаца је моћ дара, креације, а не лудило - регресија на дете из које нема повратка.
Да – ја онај из детињства, ево у 88. години, ја лажни „жестоки пензионер“ враћам се из жене на клупи...
Играм ту креативну игру која ми прија у изрешетаном простору КО-ВОДОМ 19. Чак и у ковиду видим ВИД-А па ето хоћу да видим и Видовдан и да се сетим Драгољуба Симоновића и његовог видијанства и његове књиге која је преведена на кинески и у 4 милиона и двеста хиљада примерака објављена.
Ето, колико толико да дам неки чвршћи мотивацијски ситем за наслов „монограм садржине“ – Како сам објављивао. Да растеретим „друштвено биће“, а оптеретим себе или можда обрнуто – да растеретим себе, а оптеретим „друштвено биће“.
У овим годинама није велики грех и мало „промашити тему“. Можда је она мене промашила...


Библиотеке
Нисам био у више станова писаца. Ипак видео сам код њих врло оскудне библиотеке. Код неких сам видео доста оскудне библиотеке, а код неких сам видео доста књига, али не важних... То је избор љубитеља књиге а не... Доста књига које су добијали на поклон или у оквиру посла.
Био сам у музеју на Андрићевом венцу. Ако се не варам, одмах у предсобљу сам видео неке књиге Добрице Ћосића. Мислим да је то срачунато... Можда је и ово важно: Неки су ме телефоном молили да погледам неки термин у Вујаклином речнику... Или неки други лексикон, енциклопедију... Очекивало би се да су то приручне књиге за неког ко се бави и промоцијама...


Алхемија трача
И те како цвета трач. Алхемија трача од било шта, било чега претвара у „чињенице“ злата вредне. Боемски живот, еротско-сексуални, политички је сочно обогаћен рекла-казалошћу. Андрић негде говори о „оговарању санкционисано временом“
У оквиру алхемије трача може бити тема који је писац „шпијун“. Сарадник ОЗНЕ, УДБЕ... Страни шпијун... руски... енглески... немачки... амерички... Отварање досијеа. Понекад неко нешто објави... То су вечне теме... Моје је увек било главно да не мешам то са вредношћу књиге... Наравно ова друштва мешају...
Може се рећи да је људско трајање у наслеђу усменом и писаном оговарање, рекла-казала „санкционисано временом“. Ето, и мојих 60 књига су део тог „оговарања“. Шта ће бити са „санкционисањем“ нека каже читалац, ако га буде 3333. године.


Ја есејиста
Брани ме лексикон. Када је видео Речник књижевних терина, шта мој Бог говори о мени, ражалио се и супротставио се мом Богу, па тиме и мом Ђаволу и евентуалним читаоцима мојих есеја. Цитирао је и неки број мисли о томе шта је есеј и шта је есејиста. Верује да то цитирање, ти сведоци доприносе разумевању теме Како сам објављивао.
Есеј (фр. essai – покушај, оглед) – „Краћи прозни напис у коме се излажу лични утисци и погледи на неко питање живота, морала, науке или уметности. По правилу аутори не употребљавају научне методе чињеничног или логичног доказивања, већ се позивају – изричито или имплицитно – на властито или опште људско искуство, настојећи да реторичким или поетским средствима приближе читаоцу властита схватања“.
...књижевност, новнарство, наука... репртажа... цртица... кратка прича... песма у прози... научни чланак.. расправа... Није јасно одређено... Историјски есеј... Монтењ... Наизглед хаотично... широкогрудо... сентенциозно...
Покрећу свеколика питања људског мишљења и живота... Жанровска толеранција...
Есејиста – „Писац у чијем опусу преовлађује есеј, или стваралац значајних есејистичких остварења. Одликује се наглашеним субјективистичким ставом и особеним стилом, а неопходна му је ерудиција, свестрана култура и специфичан таленат. Код есејисте се подразумева оштра опсервација, снажан дух, смисао за разне видове хумора, за нијансу и динстинкције...“
Срећа моја што нисам све то знао да треба да има есејиста, па и: „У врхунском есејисти манифестује се истовренемо: научник, филозоф и уметник; критичар доба, људске природе, народних обичаја и критичар књижевности...“ И добро је што нисам знао јер речено је: „Знање је ограничено, а незнање је неограничено“.
Есејистичка критика „...рецензија... приказ... чланак... портрет.. Историја књижевности... Већа слобода у организацији унутар есејистичког облика.. Граница између есеја и књижевне критике готово да не постоји... Већа присутност ауторове личности.. Везаност за властито обликовање и искуство..“
И поред свега овога ја сам писао о ономе што ме притискало и како ме притискало. У мени и ван мене... 30 година сам живео више у неким усменим и гутаним есејима. Читао сам све и свашта. Но то што сам читао чинио сам сочним и личним животом својим и животом оних које сам упознавао по кафанама, експресима у превозу, на улици.
Можда у свему томе да кажем да нисам пио и пушио. Пазио сам шта једем и колико једем. Импресиониран, најкраће и најтачније речено, женским телом. Тражио сам га и трудио се да га имам без неких обавеза које би ме ометале у мом не(писању). Увек у неком контексту смрти и живота, у контексту „стварности свега“, Не(Бића)... Велика је ствар што нисам тврдица. Чак нисам ни штедљив. Тврдица – значи бити стално под стресом... Да не ширимо тему. Писац џамбас – менаџер и уз то тврдица. Вероватно им страда мозак и срце па и други органи. Боемски живот као поза... Од свега тога сам био слободан. Релативно сам сачувао здравље. Ево у 89. години имам све зубе здраве осим два умњака... Добро... а ум ми и не треба.
Ја есејиста и књига
Написане и ненаписане књиге. Можда афоризми помажу.
„Књига је само сен живота, живот у својој старости“ – Бен Гурион.
„Књиге увек имају више духа него људи које сусрећемо“– Д' Албани.
„Неке нас књиге остављају слободнима, а неке нас чине слободним“ – Емерсон.
„Потребније је проучавати људе него књиге“– La Rochffoucauld.
Ето читалац нека се сналази. Ја цитирам и неког арапског мудраца и то по сећању: „Дати књигу просту човеку у руке исто је као дати детету мач у руке“.
Ето живот и ја у њему и добио сам мач у руке. Сигурно је да сам многе повредио нарочито са Прилозима за биографију Ђавола, Бога и Голешком богињом. Више њих сам повредио пишући о њиховим књигама. Толико сам их повредио да су плакали. Неколико њих је одбило да прими примерке. Највише повреда је у вези са политиком и еросом, сексом. Моје оправдање... Психијатри и психолози кажу да су књижевници у регресији деца. Лудаци се не враћају из регресије, а писци се враћају. Дете и „мач“...
Верници могу рећи: судбина, фатализам, Бог... Испаштање грехова предака...
Ја – дете тражим опроштај у оквиру бонтона: „Опростите! Извините!“ Бонтон предвиђа оно што не предвиђа закон. Не знам колико у мојим књигама има ствари за кривично гоњење. Да сам верник тражио бих од виших сила. Но место мене верници о којима сам писао тражиће опроштај и за мене. Видећемо шта су урадили. Примакао сам се том дану.
Вадим се на: Данте је рекао: „Књижевност је лепа лаж“. Балзак је рекао: „Књижевност је дивна лаж“. Ја волим да се умешам и кажем: „Књижевност је реална лаж“.
Ипак нека ме бране квалификовани: „Књижевност је врло слободна и независна уметност, али када је поткупљива, она више ништа не вреди“ – Уго Фосколо.
Мислим да нисам поткупљен. Нисам „плаћени дисидент“. Нисам се крио иза „темпоралне неутралности“. На неколико места кажем: 30 година нисам објављивао. На жалост искористио сам грдно крворолиће, чак и убијање деце да би продавали њихове органе. Нико није обраћао пажњу на мене. Прећуткивање ме брани...
„За мало књижевости потребно је много историје“ – Хенри Џемс.
„Неки људи су славни или заслужни зато што добро пишу, а неки пак зато што уопште не пишу“ – Ла Брујер.
Бар сам сигуран да имам 30 година заслужних.
Грех је што се мало помиње Драгослав Андрић и његов Речник жаргона. Ево шта Речник каже о књизи и о писати. Можда и то баца неко светло на моје књиге и моје писање.
Књига – тирита (арх.), ћитап (ш.), купус (ђ.); књига из које испадају листови – купусара; велика књига – кувар: џепна књига – џепњак.
Читати књигу – фолињати у тирити... Можда је значајно да наведемо: Ђачка књижица – пасош за пакао.
Ето пођимо од тога са тим пасошем улази се у свет науке, филозофије, религије... па и у свет Короне вируса... Па ко хоће и у свет „тирите“, моје купусаре из које испадају листови сумњиви, који расплачу „црвене буржујке“, „добро воспитане фрајле и бећаре“ па и нервирају „плаћене дисиденте“. Не, неће их „фолињати у тирити“. Њима пример како се не пишу есеји, књиге – како се не шарају, „шарирају књиге“ и пишу – епистоле – готиве шаренице па и о Боговима, Ђаволима и великом брату.
*
„Сва права дубља комуникација су књиге. Пре свега његове књиге и моје о њима. Мислим да кажемо грубо да су му се моје књиге о његовим свиђале, мада ја не пишем књиге да би се некоме свиђале па ни аутору о коме пишем. Пишем због себе и ради себе, а заиста сам веома много нашао себе у књигама Симоновића. Не знам да ли је то његова мана... Можда и овде да кажем бар једна четвртина писаца о којима сам писао (и позитивно) избегавају ме. И више њих о којима нисам писао, али су читали моје књиге Прилози за биографије Ђавола, Прилози за биографију Бога, Голешку богињу (Косовку девоју на Булевару револуције) и посебно У тами знака 2, избегавају ме и доживели су књиге као личну увреду. Да – велики комплимент за мене...“
„Есејистички јунаци.
Писци о којима сам писао су моји есејистички ликови, личности, јунаци. Неки су типови, неки карактери, неки витезови. Неки позитивни, неки негативни. Неки су ликови „поема“, „романа“, „циклуса романа“, „новела“, „прича“, можда и „бајки, басни“.
Можда је и похвала за моје: Бога, Ђавола, Голешку Богињу, што су се умешали у постојећу делатну фикцију. У ову моју хорду, можда чопор есејистичких ликова због времена и настанка и прилика „у траљама“ остају, јер су настале за 20 година.
Бог критике МОМ узима моје име и презиме за свој псеудоним, као заштитно име.
Васељенске закулисне радње...
Поред свега, велику стваралачку радост су ми због ширине и осећања где, кад, како, зашто, ради чега, настају моје књиге.
Изгледа да је овде у питању нека закулисна радња у пустим пустарама празне Празнине у којој нема ништа, па ни самог Ништа. Раскрсница без путоказа сигнала...
Изгледа да су мој Ђаво, мој Бог и моја Голешка Богиња умешали прсте. Да ми се одуже што сам написао о њима онолике књиге. Подмећу ми Нестати и Ах + (крст), подмећу ми бога критике МОМ-а који се распрснуо што је нашао мане... И утрпали су му моје име и презиме за псеудоним, чак и презиме за Стивенсонов мали народ – Мркиће; Стивенсон – извесни претеча Фројда.
Криминалне Васељенске мафијашке радње и ја у њима. Овде, у сплету евро/динара – чаролија као сигнала духа, људи и времена.
Они чине да ја не знам да ли сам ја ја. Ја сам неко други.“






Прилог раду Како сам објављивао
А смрт?! Неке страобе сам више доживљавао у метафизици народног. Можда нарочито зато што сам доживео oд 6 година да ми је деда умро. Ето не сећам се сахране и мртвог деде. Вероватно су ме склањали од призора мртвог деде. Али целог живота се сећам: Увече после сахране стојим на прагу куће. Свитање је или сумрак, вече... Деда ми прилази го голцат. Сва кожа му је скорела рана. Волео сам га и тешко ми је сада да бежим од њега као вампира. Он ми прилази и ја кажипрстом уперим у његове груди. У некој самоодбрани прст се пробија кроз његове груди. Извлачим прст и из њега се сливају капи сукрвице, крви и гноја... Будим се. Имам низак притисак и целог живота се будим уморан, тром, безвољан... Једино ми је у сећању да сам се пробудио одморан и весео када сам са дедом Лазаром (Помози Боже) спавао у колиби. Чували смо бостан. Често сам размишљао о томе. Вероватно сам имао око 6 година. Мислим да сам се пробудио одморан, расположен јер сам увече јео лубеницу...
Имао сам тешке страхове када негде идем сам. Увек сам се и као одрасло дете окретао. Чинило ми се да ме неко прати. Ето у сећању ми је када сам се као ђак петог-шестог гимназије за време распуста летњег из Приштине био у родноме крају оца Михаила и мајке Росе, у селу Коре код Дубова у Новом Момчилову у засеоку Роге. Код тетке Милосаве и тече Вула Чворовића... Дакле ишао сам на воз у Житорађе преко Дубова... На сваких сто метара ја сам се са неком језом окретао тражећи да видим неког.
Два сна. Објавио сам књигу о сновима Одгонетање сна. За мене значајна књига јер верујем да има неке логике на квантном нивоу за тумачење сна и то у вези са интелигибилношћу ћелије и везе са мозгом као центром збивања и у јави и у сну.
Први сан је који често сањам и који ме искрено веома плаши. Станујем на 4. спрату у згради без лифта. Станујем од 1967. године. Сањам да се враћам из града, али не могу да погодим улаз. Заборавио сам који је улаз. Зграда у сну има лифт, али ради и не ради. Не могу да погодим спрат и који је број стана. Као да је стан ту негде поред лифта. Мучим се. Улазим на погрешне улазе. Притискам дугме у лифту, погрешно дугме. У сну стално говорим себи да ћу записати тачно улаз и број стана, али то никада не учиним. Нећу овде покушавати да протумачим сан... Сигурно знам да имам низак притисак. Верујем да је стан – моје тело. Питање идентитета: ко сам ја?! Да, сан ме веома умори. Вероватно цело преподне сам тим сном обузет...
Други сан: Радни век сам провео у средњој школи. Сањам да треба да се одржи разредно веће, а ја нисам закључио оцене. Чак понекад сањам да у рубрици за оцене нема ниједне моје оцене, а камо ли закључне. Мада сам у стварности бар неколико дана пре свих закључио оцене...
Можда овај оптерећујући сан има неке везе са мојом есејистичком – оцене... Можда..
Грдне стрепње од снова... да се нешто у мозгу не деси, а имало је кад. Ево већ се примичем деведесетој години:
Неки су ме доживљавали као аветињу, будалу, блесана, излапелог, „одлепио“. Мени је то мало и годило, јер личи на опис Хомеровог Одисеја. Њихово осећање реалности да могу да објављују у осећању времена, текуће потрошње идеја „плаћених дисидената“... Култ Ћосића, Бећковића... Моје писање о комунизму, „златном добу“ сматрали су као застарело, превазиђено. Као неко нужно зло за њих да о њима неко нешто напише, објави, обимно и то о своме трошку. Време вребања спонзора, ко ће кога да зајебе за динар, марку. Ја сам од своје пензије и уз малу помоћ сестара успевао да објавим своје мишљење о неким темама. Није ми било важно ко је писац. Наравно и те како је било људи који су на своје начине учествовали у објављивању мојих књига о њиховим књигама и то од једне књиге до осам књига.
Постојала је јурњава за писање о „плаћеним дисидентима“, за промоцијама... не соц. реализма, но капитал. реализма и његове лакировке, агитпропа, политичке ангажованости, тенденциозности... у виду урбано-фолклорне метафизике „небеског народа“ „оца васколиког српства“ Моравца за кога се испоставило да је пореклом Херцеговац, а не Моравац.
Тешко је без дозе лудила објаснити неке поступке неких писаца о којима сам писао.
  • Оде у штампарију и мења мој текст о њему, њој, текст који му се не свиђа.
  • Из мог рукописа избаци све где негативно говорим о његовом делу и то објави.
  • Неки убаци као моје похвале о његовом делу.
  • Неки текст од десет страна као рецензију искида, испретура тако да ме потпуно репрезентује као тоталну незналицу. Наравно ту сам морао да реагујем па сам објавио цео текст са оштрим гневним коментаром.
Без дозе лудила не може се објаснити да неко одбије да прими примерке књиге јер је претходно прочитао књигу о њему, њој... Сматра мој рад као напад на њу, њега. Мада можемо рећи да је критика, есеј речено критичарски оно што каже и сам песник, романописац.
Неки избегавају да ме сретну... Неки избацују моје књиге о њиховим делима из своје библиографије.
Да, то о чему говорим не може се добро и тачно схватити без извесног разумевања лудила. Што се тиче права мислим да се ту може говорити о повреди ауторских права. Но ја остајем на овоме што овде говорим. Наравно усмено сам се са неким мало „поџапао“.
Ипак, они су у неком лудилу: „неспособности одлагања“, „регресији на дете“, у „количини поступака“ и „врхунској слободи“. Осуђивати или не осуђивати болест. Чувати се, избегавати...
Будући да су из „небеског народа“, можемо их питати:
- „Су ћим ћете изаћ' пред Милоша?“
- Наравно са Аном и Маријом.
- Океј. То је ин, кул, у тренду.
- Јеботе, каква фора?! Отворено поглавље број X (икс).
- Мерима и Милица ступиле у светињу брачне заједнице. Оно што Бог састави да човек не растави.


Прилог општем контексту
Да – у оквиру антрополошког... степена развитка и специфичних услова... Врхунско „чојство и јунаштво“. Дрога... Умиру деца... Цвет младости. Човек и јунак који се бави дрогом, проституцијом... „Човек и јунак“ а на улици умиру од глади. Бескућници украс града. Незапослени се извозе. „Чојци и јунаци“ све то раде и гледају... Сарадници полиције убијају се између себе... Крвна освета. Свеједно им је да ли је окупатор или ... „Чојци и јунаци“ по мишљењу струке су „обичне јајаре“ способне да пуцају и у децу, бебе... Јајаре у рукама елитних мафија...
Да... Сицилијанска мафија... Мексико... Латинска Америка... Грађански ратови... Шта раде модерни Његоши?! Они бардишу... дубокоумишу...


Титове бирократске мистификације
Титове бирократске мистификације имају велику употребну вредност и на светској сцени... дубока и широка магија покривала је просте истине: социјалистичка самоуправна независна и несврстана (СФРЈ) извози раднике, сељаке и интелектуални пролетеријат у капиталистичке земље.
У пракси „црвени цар“ остварује: „после мене потоп“ и „Бог на небу, а цар, краљ на земљи“. Да – магија Бога у свему, па и у заумним вруљама. Да, јесте: религија – „опијум за народ“. А народ – „стока грдна“ (Његош), „стадо“ (Милтон), „крдо“ (Флобер) опијен је Богом на земљи. А Бог је у свему, бар по хришћанству. И да би се ојачао Бог дода му се и паганска „судбина“ и још као зачин, запршка: „зла коб и усуд небеског народа“.
Ево: „црвени цар“ у свему: „Брозов месец“. Мало му је један дан, датум рођења па има неколико. Тит, Титос – поштован, уважен. Он није он. Лични владар. Споменици прекривају СФРЈ: фабрике, школе, касарне, централне улице, тргови... носе његово име. Три ордена народног хероја. На стотине одликовања СФРЈ и међународних. Више почасних доктората универзитета и чланства академија наука.
Да, култ Тита. Обожавање друга Бога, менаџера за извоз из „социјалистичке“ земље радника, сељака и „поштене интелигенције“ у капиталистичке земље жедне јефтине радне снаге, земље у којима бела куга пада на нос од посла јер је у пракси примена књиге Како уништити Словене, у пракси самоуништења пре свега Запада...
У оквиру култа личности је и Дан младости... Штафета... „Плава књига“... Трасе којима се кретала износиле су неколико милиона километара... Бели двор је било место предавања „магичне палице“ другу Титу... Слет на Стадиону ЈНА.
... 25. мај Тито проглашава за Дан младости.
Не, није занемарљиво да штафету другу Титу, Дану младости претходи ношење бакље Петру Другом Карађорђевићу...
Мислим да и то ношење „бакље“ има претходнике у свету. Да, краљ – Бог на земљи...
Заиста Друг Бог има претходника, као и што Господин Бог има претходника... Корени у крвавој паганској вертикали кроз миленијуме, у крвавим жртвама.
Овде су у питању осим буквалих жртава прећутни и извезени потрошни материјал – радници, сељаци и интелектуални пролетеријат.
Наравно да је веома утицао општи контекст на то како сам објављивао књиге. У том контексту као личност времена Тито као и разни друштвени феномени као што је на пример мафија и „чојство и јунаштво“.


Црвени цар“ у историјском контексту
У мојим књигама често говорим о „црвеној буржоазији“ и о „црвеном цару“. О њима су западна штампа, и уопште медији, говорили. Ја сам синтагме „црвени цар“ и „црвена бузржоазија“ узео из италијанских медија. Писали су репортаже о томе како се „црвени цар“ Тито проводи са гостима из уметничког света. Мислим да те забаве имају дозу кича, занатлијског па можда и нешто од римског „шарма“, уживања древних Римљана.
Но, наше је овде да бар колико толико лоцирамо „црвеног цара“ у историјском контексту. Па, мало и претенциозно, и у оквиру филозофском.
У оквиру дијалектичког материјализма. У оквиру староиндијског постулата „Све у свему“. У оквиру мисли Сервантесове бабе: „На свету постоје само две нације – богати и сиромашни“. У оквиру утописта. У оквиру марксизма-лењинизма. У оквиру, ко хоће, и негативних утопија. У оквиру древног мита о „Златном добу“ који је уграђен у вертикали људског трајања и смисла Човека на земљи – „круне живог, живота“.
Та вертикала подразумева: еволуцијуе, револуције. Али, обавезно морамо имати на уму да су законите и контрареволуције, рестаурације као тихе и крваве класне борбе... У томе и „поштени секташи“. Да – класно изрођавање.
Дакле, жариште које тумачи „црвеног цара“ је контра-револуција (рестаурација) и изрођавање. Нешто као значајно у томе не смемо занемарити ни „поштене секташе“.
Пазите – светска сцена: степен развитка и специфични услови. У САД су још остаци робовласничког (црнци... Лутер...) Африка... Исток.. На сцени Земље су сви системи од примитивне заједнице до СССР-а, Кине...
И, и у свему томе: „самоуправна несрстана СФРЈ“ на чијем је челу Јосип Броз Тито - незванични „црвени цар“, „Черчилов човек“... Двоструки... Денди са природним шармом и даром.
„Несврстана самоуправна“ СФРЈ творевина Запада ради умртвљења раволуционарних снага у свету и нарочито Африке, Азије и Латинске Америке.
Не, никако не говорим о Титу – „црвеном цару“ као комунисти. Зна се и пре Маркса и Лењина шта је комуниста. Кроз векове, кроз људско трајање зна се да је комуниста онај ко каже: „Не има моје и твоје, ма је све опћенито“ (Предговор Дунда Мароја). „Две нације – богати и сиромашни“ (баба Сервантесова)... Не, нису комунисти они који у капитализам извозе: „раднике, сељаке и интелектуални пролетеријат“. Они који негују „небески народ“ и објективно припремају распад СФРЈ. Распад који још траје, јер изгледа да век распада СФРЈ „крвави распад“ је као век распада најлон, пластичних кеса.
Не обраћам се интелектуалним пиљарима који мисле и говоре да је комунизам прошлост. Показао се као неупотребљив... Бедно приковани за своје животе далеко од свих тема у којима се оперише са вековима, хиљадама година. Њихов домет је: „Јебеш филозофирање, лова буразеру...“
Да, мислим да овај опис историјског контекста у коме дела „црвени цар“ доприноси разумевању теме Како сам објављивао.


Ја сарадник „црвеног цара“
Песмопевци о „љубичици белој“, љубичици плавој“, о „највећем сину народа и народности“ разни Душани Радовићи и Миће Данојлићи су миљеници САНУ и СКЗ... Разни свевременици, свашточине... „Плаћени дисиденти“. Кад ће, бре, да се објаве антологије ода, спева другу Титу?! Спискови шпијуна уметника па и песника, двоструки... Кад то говорим, ја имам пуну свест о томе да све то не треба мешати са уметничком вредношћу дела. Може неко бити врхунски поштен човек, а слаб уметник и обрнуто. У том смислу могу да кажем да сам ја са својим необјављивањем служио „љубичици белој“... служио извозу радника и сељака и интелектуалног пролетеријата (некадашње „поштене интелигенције“)... Да – ја сам сарадник „црвеног цара“. „Црвени цар“ не, никако није комуниста. Он је танано оруђе рестаурације, изрођавања. Он је Черчилов човек. Човек који танано уплиће себе у историјска збивања. Он Черчилу о комунизму каже: „Сасвим категорично сам изјавио да га не каним увести...“ Рецимо грубо: Јосип Броз гледа своја посла. „После мене – ја“. „После Тита Тито“.
Да не оптерећујем овај рад кажем читаоцу: „Удружење књижевника Црне Горе, Подгорица, 2009. објавило је моју књигу Нетко бјеше Дујовић Јоване (Три огледа о поезији Јована Дујовића). У књизи се говори опширно о Поеми о Титу Јована Дујовића. Дакле, говорим опширно о Титу, „црвеном цару“.
Није на одмет још нешто рећи о „љубичици...“. Традиционална симболика љубичице. Ево симболика љубичице у хришћанству: „Смерност оваплоћеног Божјег сина“ Па да – одговара „Божјем народу“, „небеском народу“. Оцу „васколиког српства“. Ту је негде и светосавље „плаћених дисидената“. Ево и симбола цара: „оваплоћење бога сунца и његовог изасланика на Земљи“, „Врхунско савршенство мудрости“. Тито је не смао цар, но и црвени: „Сунце и сви богови рата... Светковање и страст... разјареност... снага... крв.. натпрородне моћи...“ Ипак, знао сам шта радим. Ко зна колико је хиљада отишло у загрљај Танатоса.
Да, јесте: „црвени цар“. „Медијска икона“. „Апологија и апоетика“. „Европски и светски ријалити шоу“. „Несврстани и самоуправни извоз народа – „грдне стоке“, „крда“, „стада“. Подлога за процват „црвене буржоазије“ и њене „светле и срећне будућности социјализма са људским ликом“ – будућност – распад СФРЈ. Распад СФРЈ је дуг, дуг век распадања као најлон, пластичних кеса. Тај распад још крваво уживамо, распад у живом блату рекла-казалости попрсканог крвљу и глупошћу и заливеног логорејом... Да – алхемија трача на свим нивоима глобалног села. Да, систем светске кладсе бирократске мистификације од Уједињених нација до месне заједнице, до „основне ћелије друштва - породице“. И сада док ово пишем, капитализам је на квантном, нано нивоу изрешетан Короном, Ковидом 19. Да, ипак КО-ВИД. Да, јесте: ВИД, ВИДОВДАН.. Резолуција 1244............ „Медијска икона“ у служби рестаурације у виду „самоуправне несврстане СФРЈ“. Шарм књиге. Несташни политикус денди, златни дечак. Цвет – „љубичица бела“, „љубичица плава“. Да, срце законите светске рестаурације. Законите као изрођавање класа. Законите као и еволуције и револуције. Да, мада читалац да зна да су то ствари које трају вековима и хиљадама година. Да, то су љупко-крваве епизоде златног доба...
Произведена је и ружа ТИТО... Улица Тита, трг Тита, установа Тито, школа Тито, предузеће Тито, награде Тито, вила Тито, градови Тито, ловиште Тито... титивка – тотално смо се били потитили, раститили, утитили, изтитили, раститоисали се... Тотално раститљење. Узтитили се, прититили се, дотилили се. Ишли смо ка томе да „стварност свега“, Не(биће) прогласимо за Тита. Да Тито = „стварност свега“, „Не(Биће)“. Не, не – никако „комунистички култ личности“, но култ личности рестаурације, изрођавања у служби крупног капитала. У тој служби видимо и УН – Уједињене нације. Тито, Јосип Броз је историјска личност – лидер рестаурације и изрођавања, лидер „црвене буржоазије“ која је још у отимачини са старом буржоазијом, тајкунима ко зна из којег времена. Лидер изрођене сељако-радничке класе и „поштене интелигенције“. Култ личности. Личност култа. Титоизам је благи амортизер рестаурације која је на крају завршила крваво и на светском нивоу. Знамо, и те како знамо да постоји Кина... Латинска Америка итд, итд. Не ради се о разочарању. Ради се о законитостима златног доба које оперише са вековима, хиљадама година.
„Црвени цар“ – „феномен“, „елегантан“, „кумир“, „саговорник света“, „шармер“, „народни човек“... „Ми ти се кунемо!“, „Дан младости“... „Демагог“... Све то као нешто што служи антикомунизму, неоколонијализму, умртвљивању колонијалног бунта и увозу јефтине радне снаге. У крајњем тај увоз јефтине радне снаге је дубока практична филозоф-колонија... Да... јесте: „најнапреднија арапска земља је Француска“... Црнци играју фудбал, а белци су навијачи... У тој дубинско тананој игри значајну улоги има и „црвени цар“ и „несврстаност, самоуправљање“.
Он шармер, пријатељ са глумцима, Сартром и, и, и... Лов... и уз лов... „медијска икона“ рестаурације, антикомунизам... Икона која је у дубини ствари крвава.
Ја, икона ћутања и прећуткивања за време „црвеног цара“ а и после. Да, после Тита Тито. За време Тита тихо распадање СФРЈ, а после Тита крваво распадање и ево још траје у виду компромиса... Време прања пара и испирања мозга.... Да – пази се на хигијену. Крваве руке не могу да оперу ни детерџентом.
Епоха титоизма је за мене време ћутања које се наставило у прећуткивању. Утеха од многих па и Бодлера: „Бол је племенитост права“, Можда се за 30 година искристалисо јад и експлодирао у ритама које ја називам 60 књига есеја. Ево у овом раду ја покушавам да бар нешто кажем о томе како су настале... Свака је посебно остала „у траљама“... Оне немају рецензенте. У законитој мистификацији кажем да бог критике МОМ узима моје име и презиме за свој псеудоним. А претеча Фројда Стивенсон узима моје презиме за своје патуљке: Мркиће.
Време: „Соц. реализма“ – „агитпропа“, „лакировке“, „ангажованости“, „политичке тенденциозности“... Али и време „темпоралне неутралности“ која се претворила у капиталистички реализам са урбаном митологијом метафизичком: агитпроп, лакировка, тенденциозност, ангажованост политичка у виду: „Небески народ“, „народ са посебним посланством“, „прогоњен народ“, „отац васколиког српства“... Исто, а другачије у 6 република и две покрајине... Спрдачина од средњевековне метафизике у служби интернационале капитала.
__________
 Извор: Ауторско издање најновије Мркићеве књиге. - 137 стр.; 25 цм. - Стр.7-8, 91- 125.

Нема коментара:

Постави коментар