Током ове јесени штампана је невелика и прва књига песама Господина Предрага Пузића, посвећена на први поглед деци, једној конкретној Сари. Књига се отвара песмом и стиховима хуманим: "сваки човек на овој планети / требало би да има бар једно дете...." Необична књига, неочекивана, за једног књижевног истраживача, на први поглед. Пузић је, дакле, и потајни песник!
То су криви раковачки
сокаци!
Недавно ми се јавио колега Пузић, пославши ми књигу "Песме за Сару", штампане у Библиотеци "Предрага и Лилије Пузић" (читај: пишчево издање), и пропратно писмо, из кога издвајам следеће (уз извињење што преписку чиним јавном) : "...Песме за Сару, писане су детету које је једно време било код нас на старању-хранитељству, а онда је усвојена и дата породици која ми годинама не дозвољава да је видим. Своје деце немам. У међувремену, полако припремам другу књигу песама за децу.Брестач. Појма нисам имао о том селу, све док ми писац Сава Јанковић, још 2001. године, није рекао да тамо у порти леже преци Светислава Стефановића. Одем, и на молбу пароха, сакупим неке податке о убијеним мештанима из 1914, као и онима који почивају у порти. Владика Василије ми потом предложи да пробам да напишем нешто више. За који месец објавићу књигу о историјату Брестачке школе. Ако Бог да, после тога и монографију о селу (посвећена мојим дедовима убијеним 1941). То је 10 година рада. За душу, онима чија је ћутња вечна. А и за моју душу. Брестач је само једно од стотине села по нашој Србији и шире, чији су историјски животописи само наизглед мали. Она су, песнички речено, звездице на нашем небу, без којих у тами историје не би било светлости. Биће књига још, само да буде здравља и памети..."
Надајмо се, да ће и судбина потпомоћи овог скривеног песника и правог пријатеља "Заветина". И да ће, баш као у његовом писму, бити књига још, само да буде здравља и памети..
Кад сам добио ово писмо и након што сам га прочитао, као и књигу "Песама за Сару", ова прва књига Пузићева добила је и једну сетну ноту... Али ево неколико, из читаве руковети, убедљивих песама Пузића, па се уверите и сами - да се човек и песник откравио. И да заиста, ми с правом, треба да очекујемо и овакве или сличне и још боље књиге овог књижевног истраживача и приређивача.
РАКОВАЧКИ СОКАЦИ
Нису то улице под правим углом,
Ушорене, једноличне,
круте;
Као да беже пред
неким руглом
Низ само себи знане путе,
Вијугају уз брда, па скакућу доле,
Док их не заморе тешки кораци,
Тад
застану и шапћу, као да се моле,
 |
| ISBN 978/86/918449//0/5 |
У лето воле кад Сарине
стопе
Нежне и мале по њима кроче,
Или кад их облаци пошкропе
А гугутке им песме
сроче.
С јесени имају навику
стару
Да собом акове вина носе.
Кад
се уморе припале цигару
И жедно испију чашу
росе.
БЕЛЕГИРСКИ ВЕТАР
Зашто ветар стално
дува
На раковачком
Белегиру,
Да
ли својим дахом чува
Тек цеђену слатку
ширу?
У пролеће зна да
суне
Кроз бехаре, преко
стаја,
Па кад му у главу
дуне
Оде некуд пут
бескраја.
Да ли с неким води
шеге
Када
јурне кроз иверје,
Кад
за време летње жеге
Пухне и кроз птичје
перје!
Ујесен тај свуд
сукља,
Из свих мрачних
провалија,
Ко
да гази са два чукља,
Цичи, хучи и завија.
Зими пири одасвуда,
Кикоће се с љутим
мразом.
Баш си ветре права
луда,
Иди својом богазом!
Ова невелика обимом књига завршава се благодарношћу: аутор се најсрдачније захваљује Беризу Турнаџићу, родом из Власенице (данас живи у САД), на финансијској помоћи приликом штампања књиге...
Хвала богу да још има таквих, племенитих дародаваца, и у свету, али и у Србији!
Нема коментара:
Постави коментар