Библиотека "Предрага и Лилије Пузић"

Током ове јесени штампана је невелика и прва књига песама Господина Предрага Пузића, посвећена на први поглед деци, једној конкретној Сари. Књига се отвара песмом и стиховима хуманим: "сваки човек на овој планети / требало би да има бар једно дете...." Необична књига, неочекивана, за једног књижевног истраживача, на први поглед. Пузић је, дакле, и потајни песник!

   Недавно ми се јавио колега Пузић, пославши ми књигу "Песме за Сару",  штампане у Библиотеци "Предрага и Лилије Пузић" (читај: пишчево издање), и пропратно писмо, из кога издвајам следеће (уз извињење што преписку чиним јавном) : "...Песме за Сару, писане су детету које је једно време било код нас на старању-хранитељству, а онда је усвојена и дата породици која ми годинама не дозвољава да је видим. Своје деце немам. У међувремену, полако припремам другу књигу песама за децу.Брестач. Појма нисам имао о том селу, све док ми писац Сава Јанковић, још 2001. године, није рекао да тамо у порти леже преци Светислава Стефановића. Одем, и на молбу пароха, сакупим неке податке о убијеним мештанима из 1914, као и онима који почивају у порти. Владика Василије ми потом предложи да пробам да напишем нешто више. За који месец објавићу књигу о историјату Брестачке школе. Ако Бог да, после тога и монографију о селу (посвећена мојим дедовима убијеним 1941). То је 10 година рада. За душу, онима чија је ћутња вечна. А и за моју душу. Брестач је само једно од стотине села по нашој Србији и шире, чији су историјски животописи само наизглед мали. Она су, песнички речено, звездице на нашем небу, без којих у тами историје не би било светлости. Биће књига још, само да буде здравља и памети..."

   Надајмо се, да ће и судбина потпомоћи овог скривеног песника и правог пријатеља "Заветина". И да ће, баш као у његовом писму, бити књига још, само да буде здравља и памети..

   Кад сам добио ово писмо и након што сам га прочитао, као и књигу "Песама за Сару", ова прва књига Пузићева добила је и једну сетну ноту... Али ево неколико, из читаве руковети, убедљивих песама Пузића, па се уверите и сами - да се човек и песник откравио. И да заиста, ми с правом, треба да очекујемо и овакве или сличне и још боље књиге овог књижевног истраживача и приређивача.

РАКОВАЧКИ СОКАЦИ

Нису то улице под правим углом,

Ушорене, једноличне, круте;

Као да беже пред неким руглом

Низ само себи знане путе,

Вијугају уз брда, па скакућу доле,

 Док их не заморе тешки кораци,

 Тад застану и шапћу, као да се моле,

ISBN 978/86/918449//0/5

То су криви раковачки сокаци!

У лето воле кад Сарине стопе

 Нежне и мале по њима кроче,

Или кад их облаци пошкропе

А гугутке им песме сроче.

С јесени имају навику стару

 Да собом акове вина носе.

 Кад се уморе припале цигару

И жедно испију чашу росе.

БЕЛЕГИРСКИ ВЕТАР

Зашто ветар стално дува

На раковачком Белегиру,

 Да ли својим дахом чува

Тек цеђену слатку ширу?

У пролеће зна да суне

Кроз бехаре, преко стаја,

Па кад му у главу дуне

Оде некуд пут бескраја.

Да ли с неким води шеге

 Када јурне кроз иверје,

 Кад за време летње жеге

Пухне и кроз птичје перје!

Ујесен тај свуд сукља,

Из свих мрачних провалија,

 Ко да гази са два чукља,

Цичи, хучи и завија.

Зими пири одасвуда,

Кикоће се с љутим мразом.

Баш си ветре права луда,

Иди својом богазом!

   

       Ова невелика обимом књига  завршава се  благодарношћу:  аутор се најсрдачније захваљује Беризу Турнаџићу, родом из Власенице (данас живи у САД), на финансијској помоћи приликом штампања књиге...

   Хвала богу да још има таквих, племенитих  дародаваца, и у свету, али и у Србији!