Translate

БЕЗ КРАЈА.БЕЗ ПОЧЕТКА. Увод у антимемоаре

четвртак, 14. октобар 2010.

MOJ DULE / Zoran M. Mandić

(nakon tri godine)
Dušan M. Mandić (28.07.1948. – 21.11 2007.)

            I pored neumitne činjenice da je život, kao najviša zemaljska senzacija, obeležen «večitim krugom» u koji naizmenično jedni ulaze, a drugi odlaze iz njega, nečitljivost gramatike smrti ne dozvoljava nam da racionalno prodremo u fenomen datuma  redosleda onih koji prerano odlaze na onu drugu stranu. Deo te činjenice je rađanje brzog zaborava, ili stanja prevrtljivog sebičnog duha ponašanja, koji kod «vernika» besmisleno verovanje u ličnu besmrtnost, oktroiše, ili zanemaruje sećanje, koje treba da bude centralno mesto u njihovim uspomenama.
            Moj brat DUŠAN M. MANDIĆ, sjajni matematičar sa Grupe za matematiku novosadskog Prirodno-matematičkog fakulteta, prerano, zaista prerano je otišao sa ovog sveta, pa u ovom tekstu nastojim da njegovu nastavničku i predavačku misiju sučelim sa uplašenim sećanjima mnogih, kojima je, ili njihovoj deci (osnovcima, srednjoškolcima i studentima} nesebično pomagao da intelektualno progledaju, stasaju i nezavisno se osamostale u svojim budućim, ili osvojenim profesionalnim zanimanjima snovima i pogledima na svet.
            Ponoviću, kao i na oproštaju s njim, da je u Apatinu zadužio mnoge. Generacije i generacije, neretko napaćene, iznutra strahom od matematike i njenog božanskog znanja, bez koga bi svet bio autističan i besmislen. A, matematika je bila temelj njegovog ontološkog i intelektualnog duha. Njegov duhovni okean. Mesto na kome je suvereno, poput monaha, bitisao sa svojom skromnošću. Zato se nikada neće saznati ko je u svetoduhovskoj mašti bio bliži – on matematici, ili matematika njemu. Danonoćno je jezdio na talasima i vibracijama: analiza, algebri i geometrija. One, koje je učio matematici nudio je i više od  nje. Od posezanja za dosezanjima veleimaginarnih rezultata računa sa prirodnim, ili kompleksnim, brojevima do sagledavanja sveta u njegovoj suštinskoj pojavnosti. Bio je veliki logičar. Emotivac, koji je visoko cenio kroćenje brzih patetičnih osećanja. U njegovom vavilonskom vilajetu čarobne biblioteke od preko 4.000 matematičkih naslova, kakvu ne poseduje ni Srpska akademija nauka, družili su se Dostojevski, poezija i muzika. Osećao je duh i pneumu ritma i harmonije vremena. Smejao se u njemu njegovim političkim fasadama. Govorio je – stari se, druže, naglašavajući manirom filozoda da i pored te erozije, emocionalnog i egzistencialnog optimizma, čovek mora da sačuva dostojanstvo prijateljstva, korektnosti i poštenja. Iz sprege tog saveza najvećih ljudskih vrlina, kao rezervni oficir- kapetan prve klase JNA, podupirao je svet, oko i ispred sebe, sopstvenom energijom, da se ne okrnji sjaj i ugled srpskog oficira. Neki ga nisu razumeli i kada ih je branio od njih samih. Jednako u miru kao i u ratu. Nije ni od koga ništa tražio, čak ni za svoje najbliže, iako je bližnjima pomagao da se iskobeljaju iz raznih kušnji sumnji i izazova sudbine. Gde su sada ti “dobitnici” njegove ovočovečanske i intelektualne dobrote? Misle li oni da je Bog zaista toliko nepažljiv? Jednoga dana će i u Apatinu sama od sebe progovoriti priča o onima najboljima koji su prerano otišli. A, priče imaju svoje slobode i puteve, kako na ovom ugaženom, tako i na onom svetu – čistilišta, pakla i raja. Kapetane, ovo je priča za tebe. Vavilonska saga o Tebi i vremenu koje si obojio svojim volšebnim duhom, moralom i osećanjima. Neka ti je Brate večna slava.        
                                                                                              Tvoj brat Zoran M. Mandić 

Нема коментара:

Постави коментар