ПОВРАТАК / Милисав МИЛЕНКОВИЋ

ПОВРАТАК 

После Балканског Париза-Букурешта

Зађе Ратомир Марковић

У шуме и атаре

Родне Ракове баре

Већ просед

И са понеком поносном бором

Преко лица

А бора као да је

Извирала из његове бриге

За браћу Румуне

И њихов језик

У завичају као у колевци

Живе Велимир и Аурел

Стари Тину и Чеда Томанијин

Влада Милана Српцана

Се вратио из заробљеништва

А она два слепца

И даље разговарају

Шта виде или су запамтили

Само у Раковој Бари

Ратомир Мрковић

Може да чује

Како куца срце Михаила Еминескуа

У грудима Илије Гугулана

Да види како играју сву ноћ

“Влајне које се не замарају

Које још играју, да се земља тресе”

Можда ће и она бора поноса

Почети да се топи

Са лица Ратомира Марковића

Док у родној

Раковој Бари

Може да чита

Народне Влашке лирске песме

И своје записе наравно

Исписане словима латинице

За које се у младости залагао

Моћи ће да памти

А не само да сања своје песме

27. октобра 2015.

кад ми је Александар Лукић

предао књигу

Ратомира Марковића