СРОДНЕ ВЕСТИ

          ДЕЦЕНИЈАМА након што је Јосиф Панчић на падинама Острозуба открио зелениче сматрало се да овај ендем и биљни реликт само вегетира на овом простору и да никада не процвета. Међутим, група биолога и ботаничара окупљених у Јужноморавску ботаничку школу давне 1983.године доказала је да је славни биолог био у заблуди и да крајем маја зелениче украсе бели, гроздасти цветови. У част тог открића сваке године организује се поход на Зеленичје, букову шуму на 1.300 метара надморске висине, где је једно од четири станишта у свету ове биљке.Овај живи фосил, који је преживео ледено доба, истражује се већ 100 година, од 1886. године када је Панчић заједно са својим пријатељима доктором Петровићем и професором Ничићем, директором врањске гимназије, и званично уписао Србију као станиште ове биљке. Она у свету расте само још у Бугарској на две локације, на Кавказу и у Ирану.
          - Још не можемо са сигурношћу да тврдимо да ли је овај крај добио име по биљци или је обрнуто. Најважније је ипак да зелениче цвета, односно да има све услове да се регенетативно развија а не да само вегетира - каже проф. др Властимир Стаменковић, један од оснивача Јужноморавске ботаничке школе. Заједно са професором Новицом Ранђеловићем залаже се за очување и промоцију биљке која је јединствена по много чему.
          Прво, њено станиште је био Медитеран и тешко је објаснити како је успела да преживи у буковој шуми где влада, за њене услове, сурова континентална клима. Читаву њену популацију чине десетак грмова у пречнику од стотинак метара. То је најстроже заштићена зона у којој је природа нетакнута. Поред Панчићеве оморике и рамонде један је од ретких ендема и реликта наше флоре.
          - Колико је откриће да зелениче цвета значајно говоре и имена која су се 1983. године укључила у његово проучавање. Поред Видака Јовановића, Миодрага Ружића, Спаса Сотирова укључио се и енглески биолог Дејвид Хил. Ова шума је била једна велика лабораторија на отвореном, где смо испитали све могуће услове за развој "ловор вишње", како се још назива - навео је Ранђеловић који је по ко зна који пут одржао предавање у буковој шуми поред грма зеленичета. Пажљиво су га пратили заљубљеници у природу из Власотинца, Лесковца, Ћуприје и Јагодине од којих су неки по први пут имали прилику да виде како изгледа то "чудо природе". Туристички радници из Власотинца овим походом обележили су Дан планете земље, укључиле су се и "Србијашуме" које брину о станишту биљке, јер свима је стало да зелениче опстане на овом подручју.
          Иначе, писци уџбеника и даље су неправедни према овој биљци и пишу да она "не цвета" иако је још пре више од 30 година доказано супротно.
          - Панчић би био срећан да је доживео ово откриће. Он је "сумњао" да ипак цвета али није имао доказе - кажу биолози. 
          Задовољни учесници похода на заслуженом одмору
          ЗАСЛУГА ДРАГАНА ШУЦЕ
          ПРОФЕСОР Ранђеловић присећа се да је за отриће о цветању зеленичета заслужан Драган Шуца из Лесковца. Далеке 1983. године је био у групи студената које је Ранђеловић водио на терен да се упознају са флором Острозуба.
          - Ходали смо шумом и у једном тренутку он је почео да узвикује: "Процветао, процветао". Није могао доћи к себи да нам објасни о чему се ради, толико је био узбуђен. Наравно и ми смо поделили то узбуђење јер је заиста оповргнута једна велика заблуда, а то је да "зелениче не цвета".
                 = преузет, препоручени чланак, Новости