Цветно острво, рованац, Мишљеновац, иза гробља Старац, 2010.
ФИЛОЗОФИЈА УМЕТНОСТИ
Општи део. Из УВОДА
Молим вас да код ових предавања у потпуности имате у виду њихову чисто научну намеру. Као наука уопште, тако је и наука о уметности занимљива по себи, и без спољне сврхе. Толики предмети, делимице и неважни, привлаче свеопшту знатижељу, па чак и научни дух; било би чудновато ако то не би могла управо уметност, тај једини предмет који скоро сам укључује у себе највише предмете нашег дивљења.
Још је веома заостао онај коме се уметност није појавила као затворена, органска и у свим својим деловима такоđе нужна целина, као што је то природа. Ако се осећамо неодољиво примораним да посматрамо унутрашњу суштину природе и да проникнемо у оно плодоносно врело које с вечном једноликошћу и закономерношћу просипа из себе толико много великих појава — колико ли нас онда више мора занимати да продремо у организам уметности, у којој се из апспсолутне слободе успостављају највише јединство и законкономерност, која нам омогућава да, далеко непосредније него природа, спознамо чуда нашег властитог духа. Ако нас занима да, колико је могуће, идемо за склопом, унутрашњим распоредом, односима и сплетовима неке биљке или неког органског бића уопште — колико ли би нас онда више морало при-вларичи да исте те сплетове и односе спознамо у још организованијим и у себи самима сложенијим биљкама које зовемо уметничким делима.
Већини људи је с уметношћу као што је Молијеровом1 мајстору Журдену било с прозом, који се чудио, да је целог свог живота говорио прозу а да то није знао. Најмање њих мисли да је већ језик којим се изражавају најсавршеније уметничко дело. Колико ли их је стајало пред неким позориштем не поставивши себи макар једном питање о томе колико је услова потребно за једну позоришну представу, макар само донекле савршену; колико ли их је имало племенит утисак о каквој лепој архитектури, без искушења да трагају за разлозима хармоније која им се из ње огласила! Колико ли их је допустило да на њих делује поједина песма или какво велико драмско дело, па су тиме били узбуђени, усхићени, потресени, а да никада нису истражили каквим то средствима уметнику полази за руком да овлада њиховом нарави, да прочисти њихову душу, да их узнемири до дна срца — без помисли да то сасвим пасивно и утолико неплеменито уживање преобразе у далеко веће уживање делатног посматрања и реконструкције уметничког дела помоћу разума!
Сировим и необразованим сматра се онај ко нигде не жели да допусти да уметност утиче на њ и да искуси њена дејства. Међутим, исто је тако сирово, ако не у истом степену а оно ипак по духу, да се тек чулна ганућа, чулни афекти или чулно допадање, које уметничка дела изазивају, сматрају дејствима уметности као такве.
За онога ко у уметности није доспео до слободног, уједно пасивног и делатног, занетог и разложног посматрања, сва су дејства уметности пука природна дејства; при том се он сам понаша као природно биће, а уметност као уметност уистину никада није искусио и спознао. Што га узбуђује, то су вероватно појединачне лепоте, но у истинском уметничком делу нема никакве појединачне лепоте, лепа је само целина. Онај, дакле, ко се не уздигне до идеје целине,сасвим је неспособан да оцени неко дело. А упркос тој ранодушности, ипак видимо велико мноштво људи који себе називају образованим и који ничему нису склонији него да у стварима уметности имају неки суд, који који изигравају зналце, и биће да нема убитачнијег суда од онога да неко нема укуса. Они који осећају своју слабосту оцењивању, при врло различитом дејству које неко уметничко дело има на њих и без обзира на оригиналност схватања које можда о томе имају, ипак ће радије задржати свој суд него
што ће показати своју неупућеност. Други, мање скромни, својим судом учиниће себе смешним и тиме паметнима пасти тешко. Дакле, то чак спада у опште друштвено образовање — пошто уопште нема друштвеног студија осим студија уметности — да се има знање о уметности, да се у себи изгради способност да се схвате како односи делова међу собом и према целини, тако и, обрнуто, односи целине према деловима. Међутим, баш то није могуће друкчије него помоћу науке и посебно филозофије. Што се строже конструише идеја уметности и уметничког дела, то ће се више предупредити не само млитавост у оцењивању него и они лакомислени покушаји у уметности или поезији који се обично предузимају без икакве идеје о њој.....
Ф. В. Ј. Шелинг ФИЛОЗОФИЈА УМЕТНОСТИ, Београд, Нолит, 1984, 193 стр. ; стр. 65 -67
Нема коментара:
Постави коментар