Translate

четвртак, 10. септембар 2015.

Београд бели на води и лебу белом... или- vox populi

нови прилози за ТРИНАЕСТУ књигу "ЦЈЕЛОМУДРИЈА"
______________________________

dss
Уговор о изградњи „Београда на води“, потписан између Владе Србије и компаније „Игл хилс“ из Уједињених арапских емирата, још увек је тајан, али штуре информације о његовој садржини отварају бројна питања о економској оправданости пројекта.
Једно од њих је ко је и на основу којих параметара утврдио да је вредност издавања у закуп на 99 година 177 хектара грађевинског земљишта у срцу Београда макар приближно једнака очекиваном приходу по основу мањинског власништва од 32 одсто у заједничкој арапско-српској компанији „Београд на води“, када чињенице говоре сасвим другачије и указују да се ради о великој пљачки државне имовине, смишљеној у самом врху власти.
Просторним планом подручја посебне намене уређења дела приобаља града Београда – подручје приобаља реке Саве за пројекат „Београд на води“, који је уредбом донела Влада Србије, је утврђено да је укупна очекивана добит инвеститора 672 милиона евра. По тој рачуници, коју је Влада прихватила, Србија може да очекује да би јој као мањинском власнику припало 32 одсто, односно 215 милиона евра. Све то само уколико се целокупна инвестиција у потпуности реализује, целокупан стамбени и пословни простор прода и добит реално искаже, што је не само неизвесно, већ потпуно нереално.
Уговором са арапском компанијом „Игл хилс“ Влада Србије јој је издала у бесплатан закуп на 99 година, практично предала у власништво, 177 хектара грађевинског земљишта, а за узврат може да се нада приходу који, зависно од степена и динамике реализације пројекта и остварене добити, може да се креће од 0 до највише 1.130.000 евра по једном хектару. Истовремено, по подацима Пореске управе, просечна тржишна цена једног хектара грађевинског земљишта на општини Савски венац је, преко 6 милиона евра. На локацији „Београда на води“ та цена је значајно већа. Укупна разлика између тржишне вредности земљишта и очекиване добити је најмање 860 милиона евра.
Влада Србије и Град Београд су закључили штетан уговор којим се државна имовина вредна најмање 1,1 милијарде евра бесплатно уступа арапском инвеститору, давањем у закуп на 99 година без накнаде, уз очекивање добити која није гарантована, чија је висина неизвесна и може да се креће у распону од 0 евра до највише 215 милиона.
Влада Србије је у образложењу лекс специјалиса за “Београд на води“ навела неистинит податак да ће трошкови припремних радова, изградње инфраструктуре и експропријације да износе 300 милиона евра, иако је сама Просторним планом, који је уредбом донела 31. децембра 2014. године, утврдила да ће они да износе 790 милиона евра.
У истом образложењу закона стоји да ће по основу накнаде за уређивање грађевинског земљишта од инвеститора да се наплатити 337 милиона евра, иако по важећим тарифама за екстра зону у Београду укупна накнада за милион квадратних метара стамбеног и 750 хиљада пословног простора износи око 800 милиона евра.
Инвеститору се тако, само по овом основу унапред поклања више од 450 милиона евра.
Потпуно је јасно да пројекат „Београда на води“ није од „посебног значаја за Републику Србију и Град Београд“, како се неуставним лекс специјалисом утврђује, већ је од посебног значаја за појединце који су смислили ову велику пљачку државне имовине.

Да би се разумело како је одмах по завршетку Другог светског рата успостављен етос одмазде у готово свим деловима ослобођене Европе, и у нас, морало би се поћи од небиблијског порива око за око

КОМЕНТАРИ

Радован Ковачевић

Етос одмазде

Шта би се догодило кад би даља родбина и следбеници војводе Пећанца покренули судски поступак против генерала Драже Михаиловића
Еуфорија поводом судске рехабилитације Драже Михаиловића је на врхунцу.
Да ли је то прави покушај оповргавања оне праксе којом је – после Другог светског рата – победничка страна пресуђивала из политичких и идеолошких разлога? И може ли наш суд, било ког степена, да преузме на своја плећа воденички камен српских раскола и безглавог сударања без дубоког познавања анамнезе једног случаја у суровом времену...
Дража се на завршетку рата нашао на губитничкој обали. Дакле, јао таквима – рече бахато галски ратник пораженим Римљанима, јер победнике су увек и свуда чекали славолуци, али и властито задовољавање гнева...
Да би се разумело како је одмах по завршетку Другог светског рата успостављен етос одмазде у готово свим деловима ослобођене Европе, и у нас, морало би се поћи од небиблијског порива око за око. О тој мучној традицији, која је и у нас дуго потхрањивана, писао је у време Карађорђа руски дипломата Родофиникин као о пракси за коју би било боље да је нема. Рекло би се да је царски поклисар видовито наслутио да ће се догодити Радовањски луг.
У сјајној књизи Ивана Јаковљевића „На белом хлебу“ стоји навод да су, „према конзервативним проценама”, милиони људи Старог континента у ратном финалу 1945. били обухваћени вансудским егзекуцијама, као и спонтаним линчом. У Француској је, на пример, на нишану „макија”, како се називао тај антифашистички покрет отпора, било све што је служило Немцима – више од седам хиљада смртних пресуда, без већих помиловања, осим за престарелог Петена. Чак двадесетак хиљада Францускиња било је подвргнуто ритуалу јавног шишања због „хоризонталне колаборације” са немачким војницима. Сличан талас разрачунавања документи бележе свуда – од Бугарске до скандинавских страна. У Норвешкој је смртна казна била укинута, а ипак је 1945. уведена ретроактивно, и то за ратне злочине и сарадњу са окупаторском војском.
У тадашњој ДФ Југославији све је било још много радикалније. Уосталом, Коча Поповић и Пеко Дапчевић су, према „Политици” од 28. октобра 1944, отворено говорили да је „куцнуо час за правду”. Врхунац вансудске одмазде био је Блајбург, где је стрељано више десетина хиљада усташа и домобрана, али и четника и љотићеваца.
У тој бујици која је захватила поражену страну нашао се и Дража. А да је којим случајем он био слављеник победе, да ли би партизанима понудио мед и млеко?
Нема спора да ли је послератно суђење Дражи испуњавало важне критеријуме праведности. Партизанска власт је деловала одлучно али и врло траљаво у том и у неким другим случајевима... Ипак, позовимо у помоћ трезвенији поглед на то време: је ли могао Дража да очекује правду, ако ни сам није патио од синдрома милосрђа?
Да ово питање не би звучало исувише реторички, можемо поменути смрт четничког војводе Косте Пећанца. Доиста, мрачан лик! Он је, подсетимо, све до пред крај 1942. био Дражин политички конкурент. Али чим су му Недић и Немци окренули леђа, Пећанац се повукао у Сокобању као заветрину у којој би сачекао ратни расплет... Дража га је ипак, као и партизани уосталом, и даље обасипао оптужбама да је „плаћени сарадник окупатора”, „изрод српског народа”, ноторна пијаница и олош”. Коначно, без видљивог повода, Дража је пред ратни расплет наредио једном свом подређеном да тог војводу за сваки случај испрати на онај свет. „Он нипошто не сме да падне у руке комуниста. Да би избегли било каквом ризику, ви га одмах по пријему овог наређења ликвидирајте!“
Тако је написао и потписао командант равногораца, иако се не види какву је корист имао од тог погубљења. Само је остало да један од службених џелата, звани Касапче, ступи на сцену.
Треба поштедети читаоца ужасних појединости о извршењу те заповести. Дакако, никаквог суђења није било. Бар технички, могло га је бити, пошто је у Пећанчевом заробљавању, и уопште, у кројењу његове судбине, видну улогу имао један доктор права, иначе шеф четничке омладинске организације. А није било ни бранилаца, ни Пећанчевог права на жалбу. Исто му се десило као и Дражи, само мало касније. По кобном цинизму, гробови им се не знају, обојици.
Ипак, шта би правници рекли кад би Пећанчеви следбеници покренули процес за свој део рехабилитације, и да ли би се заступницима Дражине стране то допало? Етос одмазде је у нас дуговечан, баш као и идеолошка и политичка задртост.
Новинар у пензији и публициста
Радован Ковачевићобјављено: 21.05.2015. у Политици