Translate

петак, 09. октобар 2020.

АЛЕКСАНДАР ЛУКИЋ РИМСКА ИСТОРИЈА ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ

 


 

Повеља "КАРАЂОРЂЕ" за 2019. годину додељена је Александру Лукићу.

 


 

 

 

 

 

 

 

 

 У зборнику "ШУМАДИСКЕ МЕТАФОРЕ" Младеновац, 2020, поред обиља других занимљивих прилога,  публикован је (стр. 235-237, извештај о додели ове награде, која у ствари значи објављивање књиге изабраних песама, коју учини један од чланова жирија, најчешће агилни професор Стојковић). Додат је и један ужи избор из рукописа ове књиге изабраних песама, са које се још није осушила штампарска фарба. Жири (Д. Стојковић, З. М. Мандић, о Д Богојевић  је доделио једногласно споменуту Повељу А. Лукићу - истакнутом песнику, романсијеру, књижевном критичару и уреднику часописа Браничево из Пожаревца, свесно да је Браничево под његовим уредништвом  било прави књижевни полигон за изношење критичких ставова о духовној запарложености која је овладала нашом (не)културом. Лукићева поезија је од самих почетака (антологијске песме "На фарми поскока", на пример), била самосвојхна и стваралачки супростављена песничким пројектима који су се заснивали на слеђењу утабаних трагова. Критички тонови, лирски бунт и пркос остали су заштитни знак и каснијег његовог песништва који је прави амалгам лирског, епског и драмског. Цена коју је платио била је незаслужено гурање у сенку. Жири је убеђен како ће књига његових песама која ће му, као деветнаестом добитнику повеље, бити штампана наредне године читалачкој публици то и обелоданити на прави начин."

Лепа препорука!

И ево, књига је  одштампана у пристојном тиражу за данашње прилике.



 

 

 

 

 

 

 

 

_______

*  CIP - Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

821.163.41-1

821.163.41.09-1 Лукић А.

ЛУКИЋ, Александар, 1957-

Римска историја : изабране песме / Александар Лукић ;

приредио Душан Стојковић. - Младеновац : Центар за културу и

туризам : Шумадијске метафоре, 2020 (Младеновац : Делта

прес). - 160 стр. : ауторова слика ; 21 cm. - (Библиотека

Којекуде ; књ. 12)

Тираж 300. - Стр. 146-155: Поклапање поетике и етике или

Поезија Александра Лукића / Душан Стојковић. - Белешка о

писцу: стр. 156.

ISBN 978-86-85201-83-7 (ЦЗК)

а) Лукић, Александар (1957-) -- Поезија

COBISS.SR-ID 19916041

-----------------------------------


 ...

ПЛАФОН ПОРОДИЧНЕ БИБЛИОТЕКЕ

У МИШЉЕНОВЦУ


Помињем стихове писане руком, у круг око сијалице

песника различитих епоха по плафону: сушичав студент

писаше их у младости. Наизуст уместо бајалице;

Рилке, позни Гете. Елиот. Паунд. Онда Пастернак.

Скуп читав. О, јадан, ја. О, црна варалице,

крикну отац кад спази чиме се бави његов старији син:

Остави врагове у мраку; ако већ плаћам школарину,

врати се правима, међ законима су два плус два одувек

јасна математика, терпентин за парнице. Па, наброја богате

адвокате и шта ту сорту занима да би решили спор.

Лекцију саопштену старијем брату упамтих;

строга беше та реч, а мисли, како се гложе

припадаше литератури. Иако ми прилике баш

не држаше страну. Бејах уз брата. И ту драги, Боже

примих грех на своју душу. Одлука је пала.

Стихови преживеше красећи плафон.

Вала важнији догађај то би од Ускрса.

Ја бејах затим упућен да изучавам занат

о двотактним машинама и судба се братовљева понови,

јер, побегох главом без обзира отуд не могавши у дробу

метала и каблова наћи срце. Круг стихова са плафона,

офира куд сам се упутио. Брат је бацио каменчић у море,

и концентрични кругови се ширише у бескрај.

                           Стр. 97.


ГНЕЗДАШЦЕ СУНЦА У КИПАРИСУ


Наталији Лукић


На путељку, за неку кућу годинама грађену

у планини, о којој једва слутим да постоји,

а о којој бих могао да измислим причу,

нашао сам се сасвим случајно уз кипарисе,

72уз ред кипариса посађених уз пут. Та ме је слика

подсетила на љубав моје мајке, на часове

кад смо били сасвим близу да сам осећао

како ме њено тело греје. То је био идеалан

тренутак, да се још једном замислим,

у покушају да пронађем себе. На путељку

веома сличном, оном што води према гробљу

на коме споменици беху поређани као тезге пијаце

где одавно почива у миру, мајка моја са главом

окренутом ка западу, и даље цедећи све из себе

ради нас. Стидео сам се своје сметености, речи

што сам изговорио на њеном погребу,

усамљен осећам како гребу кроз време.

Жбунови олеандра, засађени уз путељак

сасвим близу, у поезији пупољака са укусом

ратлука усправили су се да виде моју патњу,

несавршенство у коме сам се затекао.

Преко чега мора проћи човек због љубави,

због нечег што није саопштио

кад је требало на прави начин.

Далеко у планинама у чијим се потоцима

још није замутила вода, бистра тече моја љубав,

преко каменова и лишајева, знам,

плавећи жиле топола и јова, негује

раст њихов у небо. Греје их као комета

што на ноћном небу прска. Наши драги из

гроба могу да нам праштају једино у сну.

На југу, на путељку изувијанијем од змијчета,

у кући богова и водених топова који бљују воду

по зеленим житарицама у даљини, личио сам

на губитника, намерног да се измири са временом,

ето како сам изгледао. Грчка, та накинђурена

млада од државе, није марила за моје јаде.

О свом рачуну пуцала је на сваком кораку

као пуце грожђа притешњено прстима.

Споменике старе Хеладе о којима сам читао,

чију је вредност имало смисла упознати,

нисам имао среће видети тај дан. Задовољио сам се

да могу на миру мислити о прошлости,

о питањима која су се тицала мене.

Кипариси – црне жене што лебде украј пута,

у кратким сукњицама, до колена, пантомимичари

на ветру ваљда једини разумеју шта осећам.

За мој изглед нису им била потребна објашњења.

Тад си се јавила, ти, и показала ми да си близу,

гнездашце сунца у кипарису.

Тек трен сјало је за мене.

                        Стр. 74.


Поговор овој књизи штампан је на крају  књиге.


ПОКЛАПАЊЕ ПОЕТИКЕ И ЕТИКЕ или ПОЕЗИЈА

АЛЕКСАНДРА ЛУКИЋА


Прва збирка песама Александра Лукића У вагону Розанова

(1986) улетела је у српску поезију као право лирско топовско

ђуле. Песник је одмах показао, и доказао, како се разликује од

свих других који су били присутни на нашој песничкој сцени по

оном што би, иако се често заборавља да је тако – требало да буде

права, и основна, вредност сваке праве поезије: животношћу,

снагом, занатском перфекцијом. Нимало случајно, књига је

добила Бранкову награду. Песник на велика врата улази и у

антологије српског песништва, било савременог било

двадесетовековног. Михајло Пантић и Васа Павковић уносе

песму „Сањајући о фарми поскока“ у Шум Вавилона (1988),

Миљурко Вукадиновић се у Звуцима и комешањима (1989)

опредељује за три: „Сањајући о фарми поскока“, „Неприлике“ и

„На обалама подземне реке“, а Стеван Тонтић у Модерном

српском пјесништву, Великој књизи српског песништва од

Костића и Илића до данас (1991) за „Сањајући о фарми поскока“,

такође. Потом следи велика клацкалица: неки антологичари га,

попут Мирослава Лукића, могуће (бројем песама и дужином

датог простора) прецењују, али га већи број, потпуно

незаслужено, игнорише (наведимо само Владимира Јагличића,

Милутина Луја Данојлића, Миодрага Перишића или Ненада

Грујичића). Место Александра Лукића, упркос томе, у савременој

српској поезији је стамено. Пред нама је песник који се није

угледао ни на кога, онај на кога се ниједан наш песник, чак и да

то пожели, угледати не може. Једном речју: сасвим особен и

непоновљив. Песник је то, симболички и поетички, потцртао сам

када је у наслов свог песничког првенца увео Василија Розанова,

писца драгоцених, жанровски неухватљивих, Усамљености и

Опалог лишћа, циничног нихилисте, уз Андрејева и Белог,

зачетника авангардног стила у руској прози. Ону искошеност

коју овај писац остварује унутар руске, пожелео је, и остварио за

себе, унутар српске поезије Александар Лукић. Учинио је то већ

у ванредној, поетичкој, песми „Сањајући о фарми поскока“,

опредељујући се за поскока као симболичког двојника сваког

правог песника, придружујући се тако чувеном змијцу Пола

Валерија или змији коју налазимо у истоименој великој песми

Дејвида Херберта Лоренса у којој се песнички субјекат, пошто је

на змију која је пришла његовој цистерни за воду да се напије

бацио батину и одмах потом се покајао због тога: И помислио сам

на албатроса, / И пожелео да ми се врати моја змија./

Јер ми је опет изгледала као краљица, / Краљица у изгнанству,

некрунисана у подземљу, / Која сад поново треба да буде

крунисана, / И тако, опет сам пропустио своју шансу са једним

од господара / Живота. /Имаћу нешто и да испаштам; /

Сићушност. 1 Лукићева песма отвореније је поетичка. Она се

окончава следећим стиховима: Изгубио сам веру у људе, у

програме, празна обећања. / Савременој поезији недостаје отров.

/ Један поскок пљуне недељно / колико неколико најбољих песника

читавог живота...

Пре тога у овој поетичкој песми наилазимо и на ове

стихове: Килограм отрова поскока / више вреди него издавање

целокупног опуса / Толстоја, Достојевског и Пруста.

Нико у савременој српској поезији није тако „пљунуо“ у

тренутку када се у песничком рингу нашао. Прерађени лирски

отров наш песник наставио је да сипа и у књигама које су следиле.

Није се либио да открије који су писци његови писци: Гете,

Достојевски, Борхес (цитиран, на пример, у поеми Европа),

Пруст, Пастернак, Хомер, Јан Рицос, Чеслав Милош, Јосиф

Бродски, Паунд (који се, због политике, ставова у инат готово

читавом свету којем је припадао, или барем је требало да му

припада, и у кавезу обрео), Елиот... У поговору књиге Легенде о

рамондама и ружичастом песку месечевог смакнућа (закључна

књига песничке трилогије, она којој претходе Европа и Брод

лудака, написан 1997) Лукић као највеће песнике наводи Паунда,

Рилкеа, Елиота и Јејтса. По њему, Николај Берђајев је „несуђени

апостол Треће стваралачке епохе, Трећег Завета“). Лукић се није

устручавао да за велику нашу песничку четворку у саставу Попа,

Раичковић, М. Павловић и И. В. Лалић напише како они јесу

икебане наше невеселе стварности („Кукавичлук“). Када се

опредељивао да књижевне јунаке уведе, и као „маске“, у своје

песме: определио се за Јону, Одисеја, Пенелопу, Хамлета, између

осталих. Цитирао је и Марлона Бранда који је живео на једном

полинезијском острву.

Већ се у првој његовој књизи појављују дуже песме.

Неколике садрже и фусноте. Постоји петоделна песма „Дневник

наличја“. Њена четврта песма има чак тринаест страна.

Оснивач подземне престонице (1991) је мини еп који чини

једанаест насловљених „песама“. Полазиште му је, често у њему

цитирана, Расправа о добровољном ропству (1548) Етјена де ла

Боесија (1530–1563), великог Монтењевог пријатеља. У фусноти

уз прву песму Лукић открива: „Ова књига није писана за кукавне

и троме који не умеју да издрже зло ни да поврате оно за чим

жуде.“ Бележи још како је у овој Боесијевој расправи, која је од

тренутка настанка кружила у ужем кругу слободоумних људи а

„блеснула“ током Француске револуције, нашао „најважније

подстицаје“ а не у „неиздржљивој друштвеној стварности“

времена у којем живи. И у каснијим својим збиркама ступаће у

дијалог, не ретко расправу, са делима класика или савременика,

јавно или прикривено, откривајући увек – ма колико га то

коштало – властит став и убеђење које никада није повлађујуће,

„преписивачко“, улизичко. Ако српска поезија има песника са

ставом, без икакве сумње то је Александар Лукић. Између његове

поетике и етике у правом смислу речи никакве разлике нема.

Његова поетика несумњиво је поЕтика. О томе је Данило Киш

често само могао да сања.

Поеме / епови су и Страшни суд (1991), Европа (1995),

Легенде о рамондама и ружичастом песку месечевог смакнућа

(1999) и Брод лудака (2001). Лукић је прави мајстор дугачких

„песама“ и он нема, када је о њиховој творби реч, премца у

модерној српској поезији. У деветнаестом веку конкуренти би му

могли бити Кодер и Његош. У прошлом Миодраг Павловић,

Васко Попа (Споредно небо), Александар Ристовић, Србољуб

Митић, Матија Бећковић, Мирољуб Тодоровић, Адам Пуслојић,

Радомир Андрић. Никола Цинцар Попоски, Срба Игњатовић,

Мирослав Лукић, Станиша Нешић. Поема, а посебно мини еп, као

и када је о правом, класичном, епу реч, налик је на песнички

маратон. Њихов творац мора да има широк дах и не сме себи да

дозволи задиханост која би се одразила прекидима, застојима,

непотребним паузама, „дремањима“. Не може песник дужих

песничких остварења дозволити себи да му се вештачким

дисањем помаже. Александар Лукић је у споменутим спевовима,

и у конкуренцији која није била мала, показао како његова лира

успева да све што дотакне не у грумен већ у лирску стену

преобрати. Они се читају споро и тешко, херметични су и пуни

асоцијативних реминисценција, али награђују упорне и стрпљиве

непатвореном песничком магмом.

Страшни суд је био Лукићев одазов на „румунску тему“ у

српској поезији. У „причу“ о Румунији (румунска поезија је, уз

пољску, обележила читав двадесети век нудећи овом читаву

серију лирских корифеја: Аргези, Блага, Баковија, Богза,

Станеску, Сореску, Бландиана...) укључила се велика група

наших лиричара: Пуслојић, Игњатовић, Р. Андрић, Димић и пуно

других. Многи од њих су само „варирали“ изабрану тему. Лукић

се загњурио у њу, разгрћући грудима историјске наплавине које

се носиле све пред собом, и за собом. Његов Страшни суд био је

страшан утолико што је био судар са оним о чему се пева, без

икаквог покушаја да се угодан заклон пронађе.

Брод лудака нема случајно чувену Бошову слику на корицама.

Овај спев је Лукићева варијанта гротескног која без икаквог

околишења бодлеровску и експресионистичку поетику ружног

пригрљује. Волфганг Кајзер у својој чувеној књизи Гротеска у

уметности и књижевности пише: „Гротеска је отуђени свет који

постаје туђ и претећи, при чему су ненадање и изненађење битни

елементи гротеске. Ужаснути смо јер се у том свету нама познате,

`нормално` раздвојене сфере стапају, нарушавају се физички

закони и историјски ред, мењају се `природни` облици и

величина, губи се идентитет, личност се распада. У отуђеном

свету губимо оријентацију, пре свега физичку, јер он је апсурдан:

јавља се страх од живота, не од смрти.“ Критичним тоновима

осликана је у Лукићевом спеву, и не само у овом него и у свима

које је написао, пресна стварност. Они понекад доносе и

саркастичност. Могли бисмо их, у извесној мери, довести у везу

са чувеним сарказмима препуним сликама немачког

експресионистичког сликара Георга Гроса. Дугачак стих, пун

анжабмана, захвата космополитско, посебно словенско, митско

језгро.

Критичност је увећана у наредном спеву, Европи, у којој се пева

о прошлом веку који је најнесрећнији међу вековима.

У читавом свом делу Александар Лукић веома често за

ономатопејама и узвицима посеже. Наводимо неколике примере:

Хуу! Хуу! Хуу!; Ехее, еј...; аох; пљас–пљас; тја; фуј; крц, крц;

тра, ла, ла!; Ојха, мрчи, ојха!; туп–туп; бум!; Биг! Биг!; фуј...

Ту су и скраћенице: итд, итсл. Не клони се ни деминутива (нпр.

анђелчић, бродић, ветрић, градић, душица, звездица, јежић,

колибица, лонче, ножица, парица, путањица, репић, синчић,

149снежић) којима остварује малени предах усред надируће

ружноће опеваног. Ова је потцртана читавом серијом

жаргонизама и вулгаризама: брајко, брале, кркање, кур, курајбер,

курчевит, пица, јебати, дупе, гуз, гузица, говно, прднути,

клоња... Открили смо и један, потенцијални, неологизам:

близогробац.

Речи-теме песникових збирки, пре свих других су:

кукавица / кукавичлук, ђаво, сенка, душа... Оне се, не ретко,

налазе у насловима његових књига.

Поред Васка Попе, Александра Ристовића, Милована

Данојлића, Бранислава Петровића, између осталих, и више од

њих, песник о којем пишемо уводи у своје песништво изузетно

разгранат бестијариј: шкољка, морски коњић, гирица, пастрмка,

гргеч, штука, јегуља, жаба, гуштер, шкорпија, црв, пијавица,

пантљичара, стеница, глиста, мрав, оса, вилин коњиц, винска

мушица, жижак. попац, скакавац, лептир, мољац, биљна ваш,

богомољка, свилена буба, пуж голаћ, пчела, мува, филоксера,

ушара, ваш, паук, миш, пацов, хрчак, јеж, змија, удав / питон,

поскок, белоушка, корњача, чворак, кукавица, кукувија, бела

врана, чапља, сеница, жуна, сова ушара, ластавица, галеб,

албатрос, фламингос, сврачак, кос, гугутка, чешљугар, гавран,

сврака, чавка, лабуд, папагај, орао, петао, кокош, квочка, пилићи,

ћуран, мачка, пас, куче, куја, свиња, прасица, овца, јагањци, јаре,

коза, коњ, вранац, магарац, крава, во, лане, вук, лисица, медвед,

мече, мајмун (у песми „Ванредно стање“ спомињу се: мајмунска

посла, мајмунска завера, мајмунска војска, слободни мајмуни),

горила, тигар, крокодил, слон...

Компарације нашег песника су оштро „профилисане“.

Наводимо само један пример: сећања су као Бодеж („У цркви

ортодокса...“). Распон употребљених синтагми креће се од

„голог“ натурализма до блештаве метафорике: задављене кесе

(„Домаћа поза“), режњевима месечине („Легенде о рамондама и

ружичастом песку месечевог смакнућа“), месо земље (Исто),

златно вино мрака (Исто), празне цокуле времена („Маслина Св.

Петра“), месо звезда („У касно поподне, кад птице куњају са

главом...“), црвена вангла неба („Шумар и гуштери у забити“),

сутлијаш камења (Исто), гнездашце сунца („Гнездашце сунца у

кипарису“), леђа реке („Јосифу“), друштвена кила („Татуаж“).

Исто важи и за песничке слике: У брачним собама шкрипе

душе („Ванредно стање“), Читава је земља једно гробље, без

граница („Лева рука крста нема“) 2 , Испошћени народи који већ

годинама живе / у сенкама сопствене историје („Судија“),

Одише тамјан густих планина морских таласа („Легенде о

рамондама и ружичастом песку месечевог смакнућа“), Венци

планина издужени и мршави (Исто), Сваки је гроб / страница

непрочитане Библије (Исто), Жена коју љубих у младости,

масивнија је од / окружног тужилаштва (Исто), Видео сам

пароха – црну мантију коју вуче / као сломљено крило гаврана

подижући прашину (Исто), Иза планина и дрвећа са бисерним

плодовима, / вероватно живи Бог, Црно море нашег / непознатог

бића (Исто), необријаном мраку слика (Исто), А Месец вуче за

језик океан (Исто), по браздама сунчевим дубоко зароним иза /

густог дрвећа (Исто), У кућама раштрканим на ободу насеља, /

дивно се бацакају у стварној вери, у сну / девице; прсле комете у

лишћу („Црква бела на брежуљку“), Шупљине љубави крију се у

тами („Одјек“), Шта предузети, не препустити / ствар случају

да морам гледати женине / тужне очи правилно распоређене као

/ јајници? („У касно поподне, кад птице куњају са главом...“),

Цветови пред мрак / наличе грозном запаљењу крајника (Исто),

башта ће остати / као разглављен кревет комунизма („Шумар и

гуштери у забити“), Кипариси – црне жене што лебде украј пута

(„Гнездашце сунца у кипарису“), Јануар, а зима ломи прсте гране

/ по дрвећу („Богојављење у Београду, 1943“).

Снажним сликама, једнако као и правом бујицом стално

надирућих стихова, песник се пробија кроз лавиринте историје,

говори о апокалипси која нам се смеши, претвара се у откриваоца

истине (у песмама „Узбуна“ и „Молитвени доручак“, на пример,

говори се о томе како нас је „просвећени“ Запад, током акције

назване „Милосрдни анђео“, бомбама, „крмачама“,

„великодушно“ даривао), ма колико она болна била (пред свима

нама су, како нам сведочи песма „Привиђења и сви ти дивни

наслови“, лешине љубави / лешине епохе), пошто после поднетог

рачуна о промашајима које смо имали и губицима који су нас

задесили, можемо да се излечимо само ако скинемо наочари

заваравања и илузија. Озбиљност певаног, непрекидна

рефлексивност, активна критичност доводе до ретко сретане у

нашој модерној лирици – густине и дубине. 3

Постоји, по различитим збиркама, „расејан“, циклус

„породичних“ песама у којима се као главни јунаци појављују

мајка, отац и песников брат.

Песник нам, као и многи други песници, разоткрива своју

поетику: Када сам читао Шекспира, Фокнера, / есеје Јунга,

поезију и романе Мирослава / Лукића, осећах да сецирам мозак /

змије чуваркуће! („Легенде о рамондама и ружичастом песку

месечевог смакнућа“), Да, Лотреамоне, поезију треба да пишу

сви (Исто), Стваралац не може бити / срећан у часу стварања!

Поезија једино има смисла / ако не изражава песника самог.

Слика, на филму, / и она у речима, неизмишљена, чудо је. слика

носи наду, / као што је носи и Апокалипса (Исто), Модерна

уметност је пролазна и води / према другачијем стваралаштву.

Њени / подвизи нису тако велики као њена трагања / и патње.

Сва уметност је пропала у најдубљу / провалију какву никада

раније није видео свет (Исто), Понеки песник је дошао до границе

/ и крајева стваралаштва, али није престао да се / осврће према

гетеовству, конзервативним / шифрама, према канонском,

класичном, / културно-диференцираном... све је то / реакција

умора и немоћи... (Исто), Лепота је највећа моћ која ће спасити

свет! (Исто), Поезија је боголика слобода. / Откривање лика

Творца у Песнику (Исто), поезија / костију и белине је свуда (Исто;

говор костију = праоци), поезија је чистач (Исто), Очајање

десетераца овде се наслеђује / са колена на колено... („Град

лутака“), Стихови су представа пакла уметника у / божанском

подобију („За Јосифа“), Побогу, песник је рођен да буде кост у

грлу (Исто), загорела палачинка – склупчан јежић („Покладе),

живот стављен у риму („Татуаж“). Једна од најнеобичнијих

поетичких песама читаве српске поезије несумњиво је она која је

насловљена „Цеђ“. У њој имамо прикривени атак на чувену

поетичку „причу“ Андрићеву из Разговора са Гојом у којој се о

густом ткању када се везе (али и када се литерарни текст тка)

говори: Српски језик – пракљача: / по прљавом вешу – ударац за

ударцем. / Ритам, ритам дајте, ритам бели рубље: / готовим ту

музику од давнине. / [...] / Поезију мимо познатог верса тражи /

путниче кроз време. Алхемија цеђи је поучна. / [...] / Откриј

хронични екцем друштва: / пржене главице гирица на тањиру.

Њој би се могла придружити, такође прикривено поетичка,

песма „Кљуцање магле“. Из последње фазе Лукићева певања у

којем је он свео песме на римоване ударце у лице стварности и

моралним изопаченостима које су почеле кроз живот да нас воде

као да је то сасвим нормално и морално, издвајамо посебно две

песме: „Вагинални коров“ и „Ур.“

153Иако на први поглед изгледа како Мирослав Лукић

претерује када песништво Александра Лукића (1957) сврстава у

сам врх српске прошловековне поезије, потребно је послужити се

другим погледом, а овај нас приближава сасвим ономе на шта нас

је претходећи поглед упутио. Александар Лукић је самосвојан

песник који, синтетички, својим песмама покушава, и успева

притом, да изврши поетску рекапитулацију минулог, и

доживљајног, и историјског, и симболичког, и песничког. Пева

тако што, истовремено, суверено надлеће читаву песничку

традицију у коју се и његово песништво ужлебљује, свестан

нових видика који се пред њим и пред њом отварају, способан да

у постојеће унесе не само нови дрхтај већ да га разглоби и

стваралачки споји поразмештане делове у нову композицију пуну

сатиричног и критичког набоја, непомирену са оним што се

затекло, незадодовољну оним што се одсањати може. Јер, нешто

треба и учинити. И голим песничким рукама. И духом. И душом.


Душан Стојковић

_______

1  Превео Драгослав Андрић.

2 У овој песми налазимо рефренски стих Тугуј, лозо Немањића.

Исто откривамо и у Лукићевим романима: Maestro per Pjetro и Велика

испраћуша. То још више важи за романе које је написао песников брат, такође

истакнути српски песник – Мирослав.

  

            стр. 145.154