Translate

ПОСЕБНЕ СТРАНИЦЕ

Канал ФИЛТРА
Из  бележница  писца-критичара

..
..



Поводом песме 
„Несаница понедељка, у 3 сата изјутра“ 

Размишљања након  првог читања најновије књиге песама Владимира Јагличића (1961)  „Предграђе хоризонта“ – СКЗ, Београд, 2017 (Библиотека Атлас)


     То није савршена песма, ни најбоља коју је Јагличић написао, чак би се могло рећи да није баш најсрећније ни започета, да је можда недовољно прецизна, али то је песма где песник не изневерава истину, која га узнемирује, напротив. Јагличић додирује рукама скоро недодириво, као лептира слетелог на длан, несаницу, њену сушту природу:
 А мени – ни сна, ни утехе по тлу,
А ни на небу зинулом под нама,
Све док не назрем замајац у гротлу,
Не саблазним се тајном над тајнама.

Такве немости у таму куљнуше
Док се још није судње озорило,
Да ми се чини осим моје душе,
Све се на свету давно одморило.

Али у сржи дубине дамара
Нешто ко репић рибљи, сред темена,
Одбија очи капком да затвара,
Бескрајем мучи ненашег времена.

Опевати га – не помаже опис –
Немогуће је, а једино вреди.
То да постигнем, па да очи склопим
И отворим их у оно  што следи.

Ту би ова песма могла да се заврши, али она има и лепу, убедљиву поенту:
А то што следи, можда и свет наш је,
Само освежен у светлосној боји,
Као причина достигнуте маште –
Сан без ког стварност мени не постоји.

Упркос  маленој замерки  (почетак песме, прве две строфе, почетној трапавости, непрецизности, три сата изјутра нису „јутарњи сати“, већ праскозорје),  то је изврсна песма нелажног песника. И некако је, могло би се рећи, парадигматична за  ову најновију Јагличићеву књигу, по много чему. Некако је, барем што се мене тиче - пре свега као антологичара, који је овом песнику  у „Несебичном музеју“, а  нарочито у „Себичном музеју“ (– један од тематских бројева књ. часописа „Браничева“) – дао врло истакнуто место -   то и очекивано. Ако  је у песничком опусу овог превасходно шумадијског и свесрпског песника  на почетку био  „Усамљени шетач“,  који је узгред буди речено у своје време (1994) опет штампала СКЗ, некако је и природно (иако у сасвим неприродним условима данас)  да и „Предграђе хоризонта“ штампа  у библиотеци „Атлас“ једног Србијанца и Шумадинца.


Многи су „подземни“ извори којим се напаја „Предграђе хоризонта“, а један од њих је и део искустава начет у Јагличићевој одличној књизи „Неповратно“ (1998). Већина српских песника и девентаестог и двадесетог века – уочио је то Станислав Винавер у своје време, али официјелна илити бирократска српска официјелна критика то прескаче, игнорише, или заборавља – избегла је религију поезије (или је она избегла њих?), из разноразних разлога, које би вредело овидљавати, истине и антропологије ради), тј. стваралачки развој не једног песника није се завршио, нити је имао очекивани и природни ток, најгрубље речено није се завршио Богом, што је велики минус.

* *

Ма колико се ја потрудио (као читалац)  да схватим шта стоји из наслова ове најновије Јагличићеве књиге, не иде – какво предграђе? Какав хоризонт? – Било је – у самој овој књизи – и пријемчивијих, адекватнијих наслова – „Златни прах“, рецимо, или  „Поводом будућности“, или  „Талог“, или „Плевљење јагода“...  Мање су патетични од  „Предграђа хоризонта“.
На 170 стр. Ове књиге одштампана је кратка песма „хоризонт“, две строфе:

Отварах, и не једном прозорче са избице,
Да мотрим обле пределе као да су надохват –
Ту нерамљену сличицу, ко с кутије шибице,
Заклоњености која може спрећити пропаст.
Дуго се безизлазна битка. До смрти, водила,
С данима претвореним у претпрпасни фронт –
Тај прозор је закуцан, има сијасет година,
А избица је нахеро -   стоји тек хоризонт.

Можда ова кратка песма, индиректно, опавдава  песникову одлуку да ову књигу назове како ју је назвао; можда тим путем тумач, ако крене, нађе још разлога. Који тумач? Не ови данашњи официјалци, нити тзв. академска књижевна критика, која је само донекле прихватила овог песника. Иако је Јагличић, као песник, добио најзначајније књижевне награде не само у Србији за поезију; иако се на први поглед чини да постоји јасно потврђена потврда Јагличићеве  „високе и особене ауторске остварености, у разуђеном изражајном и тематском простору којим се доследно креће, мимо токова и против струје савремености“  (како пише Драган Хамовић, при крају  поговора овој књизи,),  ипак то није тако.  Лепо је зато прочитати оно чиме се Хамовићев поговор завршава: „низ Јагличићевих остварења и у овој збирци  стварају утисак малих лирских догађаја и ненаданих открића у лирској амбијентацији коју су обрађивали многи, поготову они  најбољи лирски песници, из старије и скорије традиције. Према оштрини и продору лирске рефлексије, песничке самосвести и снажним духовним импулсима, оне репрезентативне лирске творевине (иначе продуктивног опуса) Владимира Јагличића припадају вредносном врху савремене српске поезије, или, боље речено, њеном живом и живљем току“ (стр. 198-199. нав. књ.).
     Верујем да ће у будућности, не више тако далекој, него блиској, да ће многи есеји, уводи, и понека монографија (каквих о српским песницима упадљиво мањка) почињати сличним тоном, или уводити у опус песника Јагличића, који није само песник, већ и одличан романописац, есејист, врстан  писац-критичар, стицајем околности у најширој јавности познатији понајвише као преводилац на српски језик, пре свега, поезије руске, али не само руске поезије, него и поезије са других језика.  И надам се да ће то Јагличић доживети, дај боже!
    И ова Јагличићева песма (22 стиха само!)   „Посебно место“.
Ово место за мене оживети још уме,
Мада је голи камен, празна кућа и штала,
И како ме доведеш овамо, бели друме?
У ову је празнину сва историја стала.
И где ти видиш трупац, видим на њему старца
Који ми објашњава свет овај смртоносац,
Где је огњиште хладно мени ватра зајарца,
Ливадне медне коси још увек сабласни косац.
И где је плот разваљен, и где се шуња мачка,
И где до бола познат сваки грумен и тресет,
Где је босила нога детиња и дечачка  -
Сунце не греје исто, и  не сја исти месец.
    Један је од хоризоната. Који песника вуче на своју страну, која и није била нешто омиљена последњих деценија у српској поезији.  Траумтску.  О тој страни речитије су и јасније зборили, не водећи српски песници, купљени јефтино, преко хлеба. Већ црквени видиоци, сатерани  као у какве казамате, као отац ава Јустин Поповић!

    У Јагличићевој песми „Пердграђе“ постоје и ови стихови:
   ( ...)
И идеш некуд, куда било,
Где не вијају и не гоне,
Где, ако не постоји крило,
Постоји привид слике склоне

Која дрхтури на јасици,
Кроз септембарски смирај.Да ли
Описаху тај мир класици?
Бар колико и они – фали.

На месту си где све се мења.
Нико не може да те нађе
У самотности сутоњења
Које још зову и предграђем.

Ти збирап шесме, тамно расут
На растрешену помисао,
Са уверењем,тихим, да су
Најбоље што си написао.

Иште сва душа то, одлуком
Чистоће духа, самства дугог:
Да одмахнеш на сав свет руком
И видиш свет ко нешто друго.

И кад се вратиш, и ти друкчи,
Други ћеш мисли ток пратити.
И кад се вратиш... Шта те мучи?
Можда се нећеш ни вратити.
    Да ли је то – то предграђе хоризонта, сасвим очекивано за оваквог једног песника, „усамљеног шетача“, пастернаковског  јуноше, жедника живе воде,  кога ће, вероватно, до последњих дахова живота мучити та вечита жеђ српског човека  који има своје корене и о којима проговара не на једном месту, а нарочито убедљиво у појединим деловима лепе песме „Жеђ“:

(...)
Пуста нас места тек помире
С некадашњошћу дивних.
Ко да се светом гробља ђире,
Без људи некад живих.

Завичај, строгост лица у лице,
Где зна аме сваки атом.
Овде сам био с покојним стрицем,
Тамо с покојним братом.

Отац ће опет на праг стати
Как вратимо се натраг.
И бака же ме дочекати,
И у шпорету ватра...

И ја говорим сину све то,
Да се не обневажи –
Све мине крхким нашим светом
Сем пренето у кажи.

Ко да ме саме речи моле
Да их не гутам немо:
То наши мртви, ваљда воле
Кад их се споменемо.

Нико од њих, ко ја не преза
Од пустог родног краја
Где ни са смрћу наша веза
Не кида се до краја.

Уз сваки гутљај живе воде,
Уз златни крст припрате,
Ближњи нас увек сретну  овде,
И кужи нас испрате.

 Пред Уксрс, 2016.

*
То је овај песник, Јагличић. То је позиција из које се оглашава, даје вести о себи и свом смирењу. Рекао бих: скоро богомдани песник српски, али се не усуђујем, јер би га код нас Срба  још више и горе  мрзели и игнорисали – баш због тога. Такви смо на жалост, и квит.
Да додам – ни у каквим рођачким везама са овим писцем нисам, млађи је скоро десетак година од мене, и три године од мога млађег брата Александра, који је – хвала богу – штампао у своје време неколико Јагличићевих књига, превода и један одличан роман. Сазнао сам да постоји сасвим случајно, на жалост, и да живи у Крагујевцу, деведесетих година минулог века. Колега Ј. Пејчић (мој кумашин), посредовао је да се и лично сретнемо, упознамо и видимо уживо (кад се све сабере) можда само једном?Повремено смо се дописивали, или чули телефоном, размењивали наше књиге, а онда је и то некако престало, пред излазак његовог романа "Светлости очију" (Бернар, Београд 2014)...Јагличића сам, својевремено, почетком овог века, штампао у својим часописима, библиотекама, и у оквиру «Сазвежђа З», надајући се да та врста подршке може помоћи овом писцу који живи у унутрашњости Србије, што практично значи, на жалост, како би рекао жилави Мирослав Тодоровић, на «лошој адреси», и ако је то помогло и помаже, хвала Богу!

* * *
Књига «Предграђе хоризонта» штампана је, да подвучем, у Библиотеци АТЛАС (СКЗ, уредник Д. Лакићевић, уз помоћ града Крагујевца који је «допринео реализацији овог издања обезбеђивањем средстава за његово финансирање», 4. стр.), и то је можда прва књига (?) у овим ненормалним издавачким околностима, која се у овој едицији штампа овако, уз помоћ локалне заједнице, што је лепо – свака част, Крагујевчани! Али што познаваоца наших културних, издавачких, песничких и других околности баца у неку врсту неизрециве сете: колико је много мање песнички убедљивих књига у овој библиотеци одштампано у минулим временима на «безболнији начин»?) У сваком случају, и издавач и уредник, упркос свему, заслужују похвалу, да се коначно једна књига Јагличићева нашла и у овој едицији.
     Атлас је у митологији побуњеник* кога су богови осудили да на својим раменима носи вечно небески свод: а садржај ове књиге, оно што је најбоље у њој, већина песама, обележена сабирањем, прибирањем и стравом смираја, или Божјом благодати? -  ојачава обу библиотеку, и талентом и судбином песника. Ко не верује мени, нека потражи ову књигу, али нека мало чешће посећује народне библиотеке и нека прелиста, пре свега песничке књиге штампане у овој библиотеци пре ове Јагличићеве књиге! Нек се помучи, нек упозна, нек прелиста без журбе, нек упоређује, за себе... Јер то је неизбежно. Мада савремени читалац, а и добар део тзв. официјелне савремене књижевне критике данас има преча посла и друкчије рачунице, и мотиве. И Јагличић, као Атлас, носи на својим нејаким али жилавим и инаџијским плећима, један свет, не оне друге, није он из тога света, већ из оне друкчије, непознате и придављене Србије. Више је овај песник Антеј, антејска природа чији су коренови Шумадија и шумадијско село; он је и као песник, и као антологичар, лепо и тачно себе представио у улози оног који плеви јагоде, који се одушевљава завичајем и пушницом, уверио сам се да није завидник, већ један од ретких у српској поезији који говори истину, али заиста говори сасвим искрено:

Са свешћу да се силом влада,
колики се већ заробише?
Откуд та свест да вам припада
од метра земље ишта више?

Жезло и злато, и трон, или
и зајемчено мртво трупло - 
и све сте ви то заслужили,
да је по мени - и тродупло.

Шта сам све чуо, шта видео,
завештавши тај свет бољима...
Ако сам ком и завидео,
онда зрикавцу у пољима
    ("Завист, стр. 186)

Не, не идеализујем ја овог песника; врло често нисмо имали иста мишљења о истим стварима и појавама, песницима и учинцима песника; различити смо и то је природно. Међутим, међу пријатељима које сам стекао у право време и на прави начин, Јагличић није Јуда, издајник. Једну од дубљих истина изрекао је о самом себи поводом птице, ласте. Понекад заиста подсећа на ову птицу и радост наших сеоских лета, на ласту која "висином само живи, / летом првине сва занета / светом, погледу невидљивим, / других сунаца и планета". Као та ласта која "Не лети само да се храни / инсектима и плодовима./ Можда промаче да настани небо под другим сводовима", Јагличић јој, понекад наликује, као песник. Као што завиди цврчку, тако чезне и за том "бескрилношћу" ласта:

Бескрилности је нашој касно,
отиснути се нисмо спремни.
ал дај бар замах крила, ласто,
да не останем само земљин...

  Понављам, не пада ми на памет, поготову овде да песника Јагличића упоређујем са другим савременим песницима, са том песничком менажеријом, са којом нема нешто много додирних тачака, јер та братија, сања друге снове. Чак ни са оним претходницима са којима га узгредно и понегде покушавају да упоређују, мислежи да му чине комплимент. Не: друкчији је овај песник, друкчији је и повољнији развој имао, то сам покушавао да објасним и подвучем на другим местима, па да се не понављам. Мислим да је пропуст у овој књизи начињен у "Белешци о писцу", где нису побројани наслови претходно објављених књига овог песника**, где је дат много већи простор наградама које је Јагличић у животу добио. Што није за подцењивање, али... Уосталом, млађи ће то пронаћи, и на интернету?! Шта с тим?
Књига се завршава песмом "Смисао зида", која почиње наивно, инаџијски, али која у суштини додирује тај понор и бездан у који је овај песник пропадао и покушавао да се заустави. Објашњавајући своју позицију - да тим цитатом и завршим - Јагличић на повлаштеном месту, поред осталог, вели:

Како сам доспео овде? Овде није мој дом,
мој град, улица моја, ту све ме чини горим
него што сам одиста. У свету ко зна ком,
да се предам, ил можда пред њим се улогорим?

свакога јутра поглед на зид ме исти буди,
а није ни гробница, ни освештани храм.
Можда су га пореда мном подигли други људи,
а можда сам га, ко зна, подигао сам?

 Прочитајте ту песму до краја и покушајте да је у целини објасните себи. За себе. 
(...)

_________________ 

**     

 *   Атлас насељено је место без административног статуса у америчкој савезној држави Пенсилванија. Википедија
   Атласова супруга је била Океанида Плејона, Хесперида или Етра. Имао је много кћери чији су потомци постали чланови многих краљевских породица, међу којима су и Калипсо и Мера,[1] али и Диона према Хигину и Овидијевим Метаморфозама[2]. Он је отац Плејада, Хијада и Хесперида. Имао је и два сина, Хијанта и Хеспера.[3]
После неуспеле побуне титана против богова са Олимпа, у којој је учествовао и Атлас, био је кажњен да носи заувек небески свод на својим леђима. Веровало се да Атлас заправо држи стубове на којима почива небо и то на крајњем западу у врту богова.[3] Познији митографи су схватили Атланта само као персонификацију планине Атлас у северозападној Африци, чији врх изгледа као да подупире небеса; али су, по Хомеру, стубови који су подупирали свод стајали далеко у Атлантском океану, који је касније, према Херодоту, добио назив у част Атланта (Атласа). Он је, вероватно, у почетку био титан другог дана недеље, онај који је раздвојио воде небеског свода од вода на земљи. Киша најчешће долази у Грчку са Атлантика, нарочито са првим изласком звезда Атлантових кћери Хијада, што делом и објашњава и зашто му се дом налазио на западу.[4] По другим предањима Атлант држи небо у северној Африци, у Аркадији, у земљи Хиперборејаца, у Беотији, Италији или Фригији. Само једанпут му се пружила прилика да се ослободи свог терета и то када је, на његову земљу дошао Херакло да микенском краљу Еуристеју донесе златне јабуке са стабла кога су чувале Атласове кћерке Хеспериде.[3]
Атлас се понудио да сам убере јабуке, ако би се Херакло прихватио да уместо њега придржи само на тренутак небески свод. Знајући да јабуке чува несавладив змај који никада не спава, Херакло је прихватио Атласову понуду. Када се овај вратио са јабукама, понудио се да сам однесе јабуке до микенског краља. Херакло је знао да је то Атласов лукави план да се ослободи мука држања небеског свода. Зато је пристао на Атласов предлог, али га је замолио да само на трен придржи свод како би узео мало сламе и ставио на рамена које свод болно притиска. Када га је Атлас одменио, Херакло му се захвалио на златним јабукама и нестао са њима. Атлас је морао носити свој терет све до своје смрти, али га се није ослободио ни након ње.[3]     (Википедија)    

** Видети више о Владимиру Јагличићу  

____________________

    Књижевни додатак:  неколико песама из најновије Јагличићеве књиге (Факсимили)


..

...























  
..
 ЛеЗ 0012271  
 


Нема коментара:

Постави коментар