Translate

БЕЗ КРАЈА.БЕЗ ПОЧЕТКА. Увод у антимемоаре

четвртак, 10. септембар 2015.

Да би се разумело како је одмах по завршетку Другог светског рата успостављен етос одмазде у готово свим деловима ослобођене Европе, и у нас, морало би се поћи од небиблијског порива око за око

КОМЕНТАРИ

Радован Ковачевић

Етос одмазде

Шта би се догодило кад би даља родбина и следбеници војводе Пећанца покренули судски поступак против генерала Драже Михаиловића
Еуфорија поводом судске рехабилитације Драже Михаиловића је на врхунцу.
Да ли је то прави покушај оповргавања оне праксе којом је – после Другог светског рата – победничка страна пресуђивала из политичких и идеолошких разлога? И може ли наш суд, било ког степена, да преузме на своја плећа воденички камен српских раскола и безглавог сударања без дубоког познавања анамнезе једног случаја у суровом времену...
Дража се на завршетку рата нашао на губитничкој обали. Дакле, јао таквима – рече бахато галски ратник пораженим Римљанима, јер победнике су увек и свуда чекали славолуци, али и властито задовољавање гнева...
Да би се разумело како је одмах по завршетку Другог светског рата успостављен етос одмазде у готово свим деловима ослобођене Европе, и у нас, морало би се поћи од небиблијског порива око за око. О тој мучној традицији, која је и у нас дуго потхрањивана, писао је у време Карађорђа руски дипломата Родофиникин као о пракси за коју би било боље да је нема. Рекло би се да је царски поклисар видовито наслутио да ће се догодити Радовањски луг.
У сјајној књизи Ивана Јаковљевића „На белом хлебу“ стоји навод да су, „према конзервативним проценама”, милиони људи Старог континента у ратном финалу 1945. били обухваћени вансудским егзекуцијама, као и спонтаним линчом. У Француској је, на пример, на нишану „макија”, како се називао тај антифашистички покрет отпора, било све што је служило Немцима – више од седам хиљада смртних пресуда, без већих помиловања, осим за престарелог Петена. Чак двадесетак хиљада Францускиња било је подвргнуто ритуалу јавног шишања због „хоризонталне колаборације” са немачким војницима. Сличан талас разрачунавања документи бележе свуда – од Бугарске до скандинавских страна. У Норвешкој је смртна казна била укинута, а ипак је 1945. уведена ретроактивно, и то за ратне злочине и сарадњу са окупаторском војском.
У тадашњој ДФ Југославији све је било још много радикалније. Уосталом, Коча Поповић и Пеко Дапчевић су, према „Политици” од 28. октобра 1944, отворено говорили да је „куцнуо час за правду”. Врхунац вансудске одмазде био је Блајбург, где је стрељано више десетина хиљада усташа и домобрана, али и четника и љотићеваца.
У тој бујици која је захватила поражену страну нашао се и Дража. А да је којим случајем он био слављеник победе, да ли би партизанима понудио мед и млеко?
Нема спора да ли је послератно суђење Дражи испуњавало важне критеријуме праведности. Партизанска власт је деловала одлучно али и врло траљаво у том и у неким другим случајевима... Ипак, позовимо у помоћ трезвенији поглед на то време: је ли могао Дража да очекује правду, ако ни сам није патио од синдрома милосрђа?
Да ово питање не би звучало исувише реторички, можемо поменути смрт четничког војводе Косте Пећанца. Доиста, мрачан лик! Он је, подсетимо, све до пред крај 1942. био Дражин политички конкурент. Али чим су му Недић и Немци окренули леђа, Пећанац се повукао у Сокобању као заветрину у којој би сачекао ратни расплет... Дража га је ипак, као и партизани уосталом, и даље обасипао оптужбама да је „плаћени сарадник окупатора”, „изрод српског народа”, ноторна пијаница и олош”. Коначно, без видљивог повода, Дража је пред ратни расплет наредио једном свом подређеном да тог војводу за сваки случај испрати на онај свет. „Он нипошто не сме да падне у руке комуниста. Да би избегли било каквом ризику, ви га одмах по пријему овог наређења ликвидирајте!“
Тако је написао и потписао командант равногораца, иако се не види какву је корист имао од тог погубљења. Само је остало да један од службених џелата, звани Касапче, ступи на сцену.
Треба поштедети читаоца ужасних појединости о извршењу те заповести. Дакако, никаквог суђења није било. Бар технички, могло га је бити, пошто је у Пећанчевом заробљавању, и уопште, у кројењу његове судбине, видну улогу имао један доктор права, иначе шеф четничке омладинске организације. А није било ни бранилаца, ни Пећанчевог права на жалбу. Исто му се десило као и Дражи, само мало касније. По кобном цинизму, гробови им се не знају, обојици.
Ипак, шта би правници рекли кад би Пећанчеви следбеници покренули процес за свој део рехабилитације, и да ли би се заступницима Дражине стране то допало? Етос одмазде је у нас дуговечан, баш као и идеолошка и политичка задртост.
Новинар у пензији и публициста
Радован Ковачевићобјављено: 21.05.2015. у Политици

Нема коментара:

Постави коментар