Бела ТУКАДРУЗ "ЂАВОЉЕ ГОДИНЕ / ЛИНИЈА ПРСКАЊА"

 Издања у Библиотеци СИГА. Ревнитељ, Ниш, 2025, стр.99

Ова књига је посвећена
Н е в а к ц и н и с а н и м а.

ИЗМЕЂУ ДВЕ ОВЧИЈЕ ГЛАВЕ

Нашао на instagramu, фрагмент:
Está na natureza, será que será
O que não tem certeza, nem nunca terá
O que não tem conserto, nem nunca terá
O que não tem tamanho
....То је у природи, хоће ли бити
Оно у шта нисте сигурни и никада нећете
бити
Оно што се не може поправити и никада
неће бити
Оно што нема величину...
И то се закачило за моје ногавице, као
чичак.
И за трепавице. И за ону фотографију
„Између две овчије главе“,
које сам снимио крајем оне морбидне 2020.
године,
негде у брдима нашег старога имања, где се
граничи наше и влашко.
И на коју сам заборавио и сетио се једне
вечери не тако давно
прелиставајући стари албум слика из
Јужне Шведске.
93Те овце сам купио повољно, а власник их је и преклао,
и одрао, вешт у томе, опрао обе главе близу бунара,
уз опаску,
да их кувамо у киселом купусу који треба добро
исцедити
и додавати при крају кувања, да не загори, оне
изворске воде
свеже и питке са златним муљем, са извора у којем
има
млађ даждевњака и крајем децембра! Јер то је добра
питка лековита вода која никада не мрзне, долазећи
из дубина вреле наше још увек једре Матере (Земље).
- Сними их, имаш добру камеру на телефону; видиш
да личе на ванземаљце! ...
Сада док гледам фотографију глава тих оваца
горских ја видим
неку неизрециву тежину игром судбине раздвојених
блиских бића,
жене и човека, натурализоване Швеђанке и Србина:
горе је
сенка неке Шумске Мајке, а испод ње нека црна
велика бритва
коју као да је неки мајстор направио по поруџбини
за неког џина који кроји судбине, спаја и раздваја ...
Има чак и датум на слици (?), вероватно дан и час
када сам открио
изнад своје главе велику и тешку као црна греда
отворену бритву у правцу супротном од мога
живота.
Сад знам да неће бити, не може бити.
94Кувам у црном емајлираном лонцу главу
крупније овце,са киселим купусом, док ме
она мања гледа нетремице, заиста, налик
на ванземаљца, опомињући ме да је све
на овом свету обележено белегом коби
рас-пута, и јада који само фадо може да
разблажи, и шљивовица као дукат жута
из оних влашких села около манастира
Витовнице...

стр, 93-95-

БЕЛЕШКА О АУТОРУ
БЕЛА ТУКАДРУЗ (грађанско име Мирослав Лукић,
Мишљеновац, 30. јун 1950., Србија, ФНРЈ) српски је
писац, песник, професор компаративне књижевности,
антологичар, књижевни критичар, оснивач „Заветина“
и неколико књижевних часописа и награда за књижев-
ност, и аутор позамашног књижевног опуса. Најважнија
дела овог писца су “Ујкин дом”,”Трговци светлошћу”,
“Кућа светих ратова”, “У друштву пустињских лисица”,
“Доктор Смрт”, “Пасија по Амарилису” , “ЦЈЕЛОМУ-
ДРИЈА овог света (1989 – 2019) (2020,Заветине+) , “Се-
верци” (романи). “Земља Недођија”, “РАЈСКА СВЕЋА:
Опус Мирослава Лукића 1968 – 1998” (Београд, Заветине,
1998), “Лас вилајет”, “MOARA PARASITA: лице” (књиге
песама). “Уметност маховине” (есеји).
Добитник је књижевних награда: Прва награда листа
“Борба” и Фонда младих талената на југословенском
конкурсу за поезију (мај, 1969).
Награда “Дрво живота” (за књигу есеја “Уметност ма-
ховине”, 2003).
Повеља “Карађорђе” (за животно дело) (2009).
Награда Раваничанин (2015).
О овом писцу су писали: Миодраг Павловић, Јован Пеј-
чић, Владимир Јагличић, Срба Игњатовић, Живан Живковић,
Миодраг Мркић, Душан Стојковић, Мирољуб Милановић,
Зоран М. Мандић, Анђелко Анушић, Мирослав Тодоровић,
и др.
Лукић је своја сабрана дела објавио у три наврата. Први
пут у октобру 2002. године под насловом „Уметност ма-
97хагонија“ (32 наслова у 35 књига). Други пут крајем 2003.
године под насловом ЦД „Архив трговаца светлошћу
: Прототип Опуса“ (41 наслов). Трећи пут крајем 2006.
године под насловом ЦД „Вечити чудесни коренови“ (у
22 тома). Прво издање сабраних радова М. Л. изашло је
као пилот-издање, а друга два издање као комапкт-диск,
на коме је објављен и зборник радова - заједничка књига
А. Лукића, С. Иг. Митровића и Б. Церовића На ветру, на
чистини, на висини...” .
До 2007. године објављене су књиге – Библиографије
објављених радова М. Л. — “Тапија о изворима – Библио-
графија Мирослава Лукића (1950 - ) 1965. - 2006.”- 75 стр.
И Библиографија Мирослава Лукића (1950 - ) – Посебно
издање часописа “Уметност махагонија”, децембар 2007.
године, 90 стр.; 558 библиографских јединица... (про-
ширено издање из 2006.)
Миодраг Мркић (1932 – 2022) објавио је о стваралаштву
писца М. Л. десетак посебних монографских публи-
кација - о романима, поезији и критичким радовима;
уредничким напорима). Мркић је 2013. године штампао
и позамашну књигу „Последња сфера мистике: Књига
о Белатукадрузу“ (објединивши неколико својих књига,
“Превредновање” , огледе о роману “Ујкин дом” и др.).
И књижевни критичари Мирољуб Милановић (+ 2018,
професор гимназије у Петровцу на Млави), објавио је
на десетине радова о М. Л, као и посебну књигу (“Сан о
поезији будућности”, 2018, 68 стр,стр. 9 - 20).
У посебној монографској публикацији „Између мита-
рења чудовишта и уметности будућности“(Пожаревац,
Ед. Браничево, 237 стр. 2010.), Александар Лукић посве-
тио је не мали број страница (138 – 231, у поглављу “IV
Уметност будућности”) разматрању богочовечанског
реализма у књижевном опусу свога старијег брата.
98На интернет локацији “Опус УМЕТНОСТ МАХАГО-
НИЈА” (https://umetnostmahagonija.blogspot.com/) радо-
зналији духови могу да пронађу детаљније, исцрпније
био-библиографске податке о скоро свим до сада обја-
вљеним делима Беле Тукадруза.
Бела Тукадруз (алиас М. Лукић) оснивач је и неколико
књижевних часописа, алманаха, листова; неки су пре-
стали временом да излазе; осим књижевног листа “Заве-
тине+” који још одолева силама немерљивим инерције
наметних времена.

стр. 97-99.

 

 

_____________________________________

Белешка урдника М.Дончића  о песнику  Б. Тукадрузу

Песник, есејиста, и историчар књижевности Мирослав Лукић држећи се моралних норми и свеопштег књижевног знања жртвовао је све своје привилегије, у којима данас уживају литературни патуљци.

Могао је и он да ћути као многи други, али није.

Ако је ико у 20. веку сачувао остатак образа српској књижевности, то је Мирослав Лукић.

Његове бриљантне студије о нашим писцима су разбистриле најмутнију воду прошлог века.

Централни вир с комплетним наслеђем књижевне агенде агитпропа постао је прозиран.

Мирослав Лукић не само да је у најважнијем тренутку с краја ове ере био медицински пројекат у књижевности, већ и најприроднија мента у сувопарним грлима наших професора.

Неки од њих су му и захвални, што је и поштено са њихове стране...

Милоје Дончић